Provereni recepti za posleratnu kinematografiju evropske zemlje

Muzej Jugoslovenske Kinoteke u Beogradu u okviru svog redovnog repertoara tokom juna, od nedelje 19. do srede 22. juna prikazao je osam francuskih filmova snimljenih između 1955 i 1969. Zajednički imenitelji ovih filmova, osim nacionalne i generacijske pripadnosti, jeste to da su svi snimljeni prema američkim krimi-romanima, a da ih je za prikazivanje odabrao filmski kritičar Aleksandar D. Kostić (vidite „Ritam“!).

Među „Američkim krimićima na francuski način“ prikazana su tri filma Francoisa Triffauta (Fransoaa Trifoa) – Pucajte u pijanistu, Nevesta je bila u crnini i Sirena Misisipija , i po jedan Jeana Delannoya (Žana Delanoja) - Opsesija , Renea Clementa (Rena Clemana) – U zenitu sunca, Claudea Chabrola (Kloda Šabrola) – Dvostruki obrt , Jean-Pierrea Melvillea (Žan-Pjera Melvila) – Crveni krug i Alaina Cavaliera (Alena Kavalijea) – Noć provalnika . Ova smotra nastaviće se u ponedeljka 27. juna i trajaće do četvrtka 30. juna sa još osam filmova snimljenih između 1970. i 1983., no ovaj je tekst prvenstveno inspirisan prvom polovinom Kostićevog izbora.

Kod navođenja imena francuskih reditelja u zagrade sam stavila kako se ona izgovaraju, za slučaj da slučaj koji sam skoro imala nije usamljen! Naime, za pomoć oko prijemnog ispita za dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti obratila mi se inteligentna, vredna i obaveštena devojka, uz to odlična učenica, netom maturirala. Između ostalog pričala sam joj o tzv. francuskom novom talasu , filmadžijama koje su to postale tek posle teorijskog bavljenja filmom u Parizu sredinom prošlog veka, a okupljenim oko časopisa Filmske sveske Andrea Basina; svi ovi posleratni stvaraoci mislili su, u teoriji i u praksi, da je tadašnji francuski film mrtav i nezanimljiv i da treba učiti od živih i zanimljivih Amerikanaca, a posebno su voleli Hičkoka; za osnivače pravca slove gore pomenuti Chrabrol i Triffaut, zatim Jan-Luc Godard, Erich Rohmer i Jacques Rivette, a takođe je veliki broj onih autora koje je novi talas inspirisao, ohrabrio ili na koje je uticao na ovaj ili onaj način. Videvši da me devojka prati sa naporom, pitala sam je i saznala da nikad nije čula sa ove autore; pomenula sam zato francuske glumce iz istog perioda: Jeanne Moreau, Jean Gabin, Lino Ventura, Michele Morgan, Raf Vallone, Jean-Paul Belmondo, Briggite Bartod, Stephane Audran, Alain Delon i – naišla na i više začuđen „nikad čula“-pogled! Naravno, devojka je rođena 1984., što znači da ni za njene roditelje ovi reditelji i glumci nisu bili važni: oni su sazrevali na američkim filmovima kojima je harala Kim Basinger (mada je i ona glumila u jednom rimejku Triffauta - Čoveku koji je voleo žene Blakea Edwardsa, no to obična publika svakako nije uzimala u razmatranje!).

Ubrzanjem života uopšte, a posebno ubrzanjem praćenja kulturnih pojava koje su doneli elektronski mediji dobili smo, dakle, i ubrzanje vremena, naročito kulturnih moda i elita: nekada je stari film bio star 20-30 godina, danas, pak, stari film je star 2-5 godina; nekada su autori i producenti rimejkova naglašavali svoje prethodnike, danas ih utajavaju bez po muke jer spominjanjem originalnih dela kojih se niko ne seća ne bi dobili ništa. Filmska tradicija vredi nula poena i u umetničkom smislu, a i na blagajnama.

Ipak, gledajući D. Kostićev izbor u Kinoteci (a Cavalierovu Noć provalnika prvi put) i prihvatajući nulu kao polaznu tačku, pomislila sam, ne bez entuzijazma, da bi bavljenje uprvo žanrovsko/autorskim obrascem koji koristi Cavalier, moglo doneti razna dobra savremenom srpskom filmu! Domaća publika neosporno želi da gleda žanrovske filmove, domaći autori bi, pak, da budu autori za intelektualne festivale, a para jednako nema pa nema – pitanje glasi kako usaglasiti te tri činjenice? Ništa lakše: francuski novi talas pokazuje matricu kako da umetnici sa velikim „u“ zadovolje svoj ego, kako da im to publika oprosti jer ima čime da se zabavi i kako da sve to košta što je manje moguće ne bi li bilo uopšte izvodljivo. Ono što nedostaje jeste prosvećeni producent blizak prosvećenom državnom fondu! No, kad nešto tako jasno nedostaje, ono se obično, spontanom generacijom ili zbog zrelosti istorijske situacije, stvori. Izbor Aleksandra D. Kostića dokazuje da ga očekujemo sasvim spremni!