„Novi ambiciozni ljudi ne mogu da prihvate nezavidan položaj siromašnih, starih, mentalno obolelih i svih grupa ranjivih osoba, zato što ovakve grupe u nepovoljnom položaju predstavljaju onu otkinutu, poricanu i ranjivu stranu ličnosti koje oni moraju neprestano da se odriču.“
(Rob Vederil: Kolaps kulture, Clio, 2005)
Avioni su, za neke – od 24. marta, a za druge – od 11. septembra par godina kasnije, podsvesno traumatični. A opet – rastuća zakrčenost vazdušnog prostora valjda je dokaz vrhunskih dometa nezaustavljivog globalnog napretka. U filmu nemačkog reditelja
Roberta Schwentkea, čija prva dva ostvarenja, pre ovog holivudskog debija, nisu dobila značajniji publicitet, problematizuje se navodni trijumf instrumentalne racionalnosti, a u javni prostor uvode upravo oni segmenti koje hiperracionalno društvo panično gura pod tepih.
Posredstvom perfektno osmišljenog šava, deluje kao da se sedišta u prekookeanskom putničkom avionu, gde se i odvija sve osim uvodnih desetak minuta filma, nastavljaju na ona u bioskopskoj sali. Štaviše, sličan odnos javnosti dostupnih zona i onih iza kulisa, gde nestaju stjuardese odnosno razvodnice, a dodatno i suv klimatiziran vazduh, upotpunjuju iluziju da su gledaoci, ravnopravno sa transkontinentalnim putnicima – saučesnici. Koheziju dopunjava i zapažanje jednog putnika da je avionska publika najzahvalnija, jer čak i kad je film grozan, nema izbora – ne može da išeta iz sale. Pokreti kamere dočaravaju turbulenciju i stvaraju mučni osećaj klaustrofobije.
Iz Berlina, gde je radila kao inženjer za propulziju, Kyle Pratt (Jodie Foster) kreće nazad ka Njujorku, prateći kargo – kovčeg u kojem se nalazi telo njenog muža, koji je nekoliko dana ranije poginuo od povreda glave usled pada s krova. Posredstvom ligato naracije postupno se gradi bliskost sa melanholičnom Kyle i njenom ekspresivnom šestogodišnjom devojčicom. Sasvim jasno uočavaju se detetove pegice i Kyleine bore, krhke pod agresivnom avionskom rasvetom - kontrast scenografiji, u kojoj preovlađuje beživotna teget boja, i kostimima, besprekorno belim košuljama stjuardesa i pilota.
Prostorna i kadrovska razgraničenja unutar same letelice, na čijem se čelu nalazi kapetan Rich (savršeni Sean Bean), reflektuju opoziciju između dozvoljenih i skrivenih zona. Na sličan način, na kući u kojoj je porodica Pratt živela, fasada - filter između javnog i privatnog - ukrašena je glavom čiji je čeoni deo očigledno nasilno odlomljen. Razum je, dakle, propulzivni i stoga favorizovani faktor, naspram kojeg stoji fiziologija koja sputava i vezuje za tlo – pokojni g. Pratt sklonjen je u trup aviona, a odgovornost za njegovu smrt – zabašurena.
Dok se Kyle budi, iz naracije mekane kao ćebence, gledalac je bačen u panični stakato čije ubrzanje raste uporedo sa neizvesnošću o bezbednosti male Julije. Zadubljeni u svoje palm pilote, zbog slušalica nesvesni okolnih zbivanja, putnici „gledaju svoja posla“ i čini se da niko nije ni video kako je Kyle u avion uvela dete! Nevidljiva a sveprisutna mreža moći upravo je zbog nestanka solidarnosti postala toliko efikasna. Carson (Peter Sarsgaard) sarkastično svodi celu situaciju na paranoju: „Zbog čega mislite da ste nekome toliko bitni? Šta Vas čini tako posebnom?“
U formalizovanim kanalima komunikacije, pojedinac je zapravo samo cifra dok se obavlja
headcount. Upravo zbog te
merodavnosti korpusa dokumenata - činjenice da Julia nije na spisku putnika i da njena mama nema njen
boarding pass – gledalac počinje da preispituje empatiju u koju je investirano od početka filma. Da li je vođenom identifikacijom gledalac zapravo izmanipulisan? Možda je Kyle zaista „ludača“ koja predstavlja opasnost za ostale nedužne putnike? Ako i jeste emocionalno labilna, zar to nije uobičajena reakcija na gubitak bliske osobe? I najvažnije: čak i ako jeste rastrojena, da li je to dovoljan razlog da je se svi odreknu?
Većina putnika smatra da je preosetljiva Kyle – balast: „You should just shoot her!“ Spremni su da se smesta ograde jer saosećanje čini granicu između njih i žrtve – fluidnom, zbog čega i sami mogu postati izloženi. Paradoksalno je da upravo povreda mobiliše ogromnu fizičku snagu kod Kyle – daleko delotvorniju i fokusiraniju od energije potrebne da se destabilizuje hiperracionalni sistem čija je ravnoteža – tek privid.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.