“Vidiš, to je zanimljivo, on jede pahuljice sa brendijem… Ne vidim tu gudačke instrumente, samo perkusije i duvače. Samo snaga. On je sav u snazi“ – Bernard Hermann Martinu Scorceseu, po pitanju muzike koja najbolje pristaje Travisu Bickeu, glavnom junaku Taksiste
Scenario: Kevin Kennedy, Niels Mueller
Producenti: Alfonso Cuaron, Jorge Vergara
Izvršni producenti: Alexander Payne, Leonardo Di Caprio, Kevin Kennedy (između ostalih)
Trajanje: 95 minuta
Zemlja: SAD
Započinjanje kritike jednog filma citatom koji se odnosi na drugi je nepravedno ali i, nažalost, neizbežno kada je u pitanju The Assassination Of Richard Nixon Nielsa Muellera (čiji je debi Tadpole jedna indy smutljavina nebitna čak i u okvirima festivala Sundance).
Nepravedno jer je gledanje Muellerovog faktičkog debija uzbudljivo i, na dobar način, uznemirujuće filmsko iskustvo.
Neizbežno jer je glavni lik filma The Assassination Of... Sam Bicke, belac srednjih godina kome ništa ne ide od ruke, opsednut uspostavljanjem reda i povratkom dostojanstva, koji konačno svoj white man's burdon okreće protiv osobe koja poseduje političku moć.
Uz to: film je smešten u 70-e, jedna od dramaturških osnova filma su Bickeove rečenice upućene dirigentu Leonardu Bernsteinu (Travis Bicke piše dnevnik, on samo formalno upućuje svoju poruku adresiranom primaocu – dramaturško rešenje je komplikovanije, ali šta da se radi kada je ono bolje već zauzeto), scena u kojoj Bicke predlaže Crnim Panterima da se preimenuju u Zebre ne bi li bili prijemčiviji za sve rase (Travisov dijalog sa članom Palantineovog obezbeđenja ali, možda i više, Travis i Cybill Shepard u bioskopu kada Travis pokazuje svoju neprilagođenost onima kojima bi hteo da se približi)...
Ima toga još, ali je možda najvažnije osećanje opomene koju krajevi oba filma poručuju. Bicke (Sean Penn) gine, ali je razmera njegovog poduhvata dovoljno velika da fizička smrt nosioca opasnosti ne predstavlja izbavljenje reda i poretka. Izgleda da je američka publika pomalo otupela, pa je potrebno prikazati joj ludaka koji otme avion ne bi li se zakucao istim u Belu kuću da bi se uzvrtela u sedištima. Travis usmerenje svog besa šeta po društvenoj lestvici, od pokvarenjaka koji nam kroje sudbinu do neskriveno amoralnih makroa (eto oksimorona).
Neću preterano ulaziti u detalje Muellerovog filma u kojem je svaki element na svom mestu. Od glume, izbora muzike, preko atmosfere i svega ostalog što čini jednu sublimacijsku umetnost kakav je film. Valja reći da je u njemu mnogo važnije kako će se nešto dogoditi nego šta će se dogoditi. To bi mogla da bude odlika žanrovskog filma, a on to nije, jer bi se ova kritika mogla baviti i njegovim odnosom sa jednim velikim dramskim tekstom, Millerovom Smrću trgovačkog putnika, što nas vodi do konačnog, malo šireg utiska.
Dobri filmovi u poslednjih, pa, desetak godina prečesto ne predstavljaju dobro ispričane filmske priče već uspešne stilske vežbe. Autori do svog izraza dolaze bežeći od žanra, ali ne u nekontrolisani umetnički film ili same postulate žanra, nego u postojeću priču, dajući joj novo odelo, što je legitimno, ali ostavlja gorak ukus ispraznosti vremena u kojem živimo.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.