This Town ain't Big Enough for Both of Us

Scenario: Harry Cleven, Isabelle Coudrier-Kleist, Sophie Hiet, Yann Le Nivet, Jérôme Salle
Uloge: Benoît Magimel (Matyas/Thomas), Natacha Régnier (Claire), Nathan Lacroix (Pierre), Olivier Gourmet (otac), Hanna Novak (Elina), Benjamin Engelman (Matyas kao dete), David Engelman (Thomas kao dete)
Žanr: psihološki triler
Trajanje: 98 minuta
Proizvodnja: Films de l'Elysees (Belgija), 2005.
Producent: Laurent Brochand
Izvršni producenti: Bertrand Hostachi, Rosanne Van Hasebrouck, Olivier Abrassart
Produkcijski dizajner: Herbert Pouille
Web: www.imdb.com/title/tt0368375

Temu blizanaca u filmu Dvoličnost ne treba shvatiti suviše doslovno, već kao način da se sagledaju dva moguća pravca razvoja identiteta u ambivalentnoj situaciji rođenja deteta. S jedne strane je uzdržani Matyas, fotograf predškolske dece, otac koji korektno ali prilično distancirano obavlja svoje dužnosti. S druge se iznenada pojavljuje njegova jin varijanta – brižni Thomas, specijalista za ultrazvučnu dijagnostiku. Razdvojeni kad su imali šest godina usled traumatičnog događaja kojeg Matyas bezuspešno pokušava da se seti, blizanci ipak i dalje osećaju i misle isto, iako se ponašaju različito.

U prethodnom filmu ovog belgijskog reditelja Zašto se venčati na Sudnji dandvojica muškaraca nadmeću se za pažnju jedne žene. U ovogodišnjem filmu takav konflikt se pojavljuje ne samo među dvojicom blizanaca, već i između oca i sina, kao i kod dečaka agresivnog prema bebi koja tek treba da se rodi. Po darvinistički intoniranoj hipotezi iznetoj u dokumentarnom filmu unutar filma, blizanci se još pre rođenja bore za resurse u vidu hranljivih materija i životnog prostora, a ukoliko jedan ne razori drugog, znači da su podjednako jaki. Tu njihovu borbu zapravo uvek prati revanš, pa još jedan, i tako do uništenja. Brojni crno-beli flešbekovi imaju samo jedan detalj u boji: dečaci oko vrata nose identične crvene šalove, suviše zategnute (moguća asocijacija na pupčanu vrpcu).

Francuski kritičari ovaj film s pravom su proglasili promašajem. Preopterećen nedovoljno produbljenim nagoveštajima psihoanalitičke teorije, a opet suviše ispeglan i sterilan da gotovo liči na produženu reklamu (recimo za životno osiguranje), nikako ne uspeva da gledaoca zaista i uvuče u predstavljene konflikte. Pre svega, radikalna vizuelna rešenja angažuju previše pažnje sama po sebi, tako da odvlače pažnju od ionako nerazrađenih likova i modularne naracije. Makro kadrovi, prejaki kontrasti, svetlost koja uvek dolazi sa gledaočeve leve strane i pretenciozna namera da svaki kadar bude pregnantan – neuspeli su pokušaj da se ovom filmu dâ nekakva dubina.

Profesije blizanaca zamišljene su kao odraz njihovih divergentnih stavova prema deci: dok je Matyas skriven iza objektiva i samo registruje nameštene osmehe dece u vrtiću, Thomas je bliži i humaniji prema predmetu posmatranja – bebi i trudnici. Glasovi, šminka i kostimi blizanaca razlikuju se u dovoljnoj meri da ih gledalac raspoznaje, osim u sceni kad se bore za naklonost porodice i onoj kad se konačno bore do uništenja.

Zvuk je takođe tendenciozno upotrebljen kako bi sprečio vezivanje za kontekst. Kao što fetus čuje, ali nije u stanju da razazna izvor zvuka, u pojedinim sekvencama otkucaji srca nadjačavaju glasove, dok su neki iskazi znatno bučniji od očekivanog. Na pojednostavljen način – usporeno i tiho, ritam uljuljkuje gledaoca kako bi šok usled otkrivanja nesreće koja je u detinjstvu razjedinila blizance bio što efektniji. Ispostavlja se da, u suočavanju dvojice jednakih, pobeđuje onaj ko prisilno feminizira drugog: „Devojčice su mnogo bolje – poslušno se igraju lutkama“, ponavlja otac.

U priči o identitetu ono što je u detinjstvu određeno samo se pasivno ponavlja tokom života. Zarobljen u bolesnom obrascu, Matyas umesto saradnje i prevazilaženja sebičnosti (Thomasovih principa) bira okrutnost: sve ili ništa. Poražavajuće je što već i ljubomorni dečak Pierre avionom (igračkom) nasrće na stomak svoje majke odakle će se uskoro pojaviti biće koje će mu oteti polovinu svega što poseduje. Dečaku nije dovoljno pola: učeći od oca, i on smatra da ima pravo na sve.