Ljubavi, nije sve u ljubavi

Scenario: Gill Dennis, James Mangold
Uloge: Joaquin Phoenix, Reese Witherspoon, Ginnifer Goodwin, Robert Patrick, Ginnifer Goodwin
Producenti: Alan C. Blomquist, James Keach, Cathy Konrad
Zemlja: SAD
Trajanje: 135 min.
Web: www.walkthelinethemovie.com

Emisije “Čovek u crnom” su nešto najradikalnije što sam ikada video na televiziji.
(Putem njih) on mi je govorio. Pre toga nisam razmišljao o muzici kao o nečem zlom; mislim da je Johnny Cash zapalio tu vatru u meni. Sećam se, sedeo bih subotom uveče i gledao Johnnyja Casha, misleći u sebi “ovo je zastrašujuće”. On bi stajao okrenut kameri na početku svake emisije, okrenuo bi se i rekao: “Zdravo, ja sam Johnny Cash”.
Sedeo sam sa svojim malim devetogodišnjim srcem koje je pumpalo kao ludo, dok su se moji roditelji nelagodno meškoljili u svojim foteljama.

Nick Cave

Goreopisani doživljaji Nicka Cavea iz detinjstva nemaju nikakve veze sa doživljajem gledanja filmovane biografije jedne od najvećih ikona američke popularne kulture 20. veka Johnnyja Casha. U pitanju je ljubavna drama sa srećnim završetkom koja zahvata prvu polovinu Cashovog života i karijere, zaključno sa 1968. i čuvenim albumom Live at Folsom Prison.

Priča u filmu, kako to odavno svi posvećenici u lik i delo Johnnyja Casha znaju, ide ovako: Johnny provodi detinjstvo u siromašnoj porodici, vreme je velike depresije i velikog rata odmah zatim; zato mali Johnny bere pamuk i sluša muziku sa očevog radija, što se ovom nimalo ne sviđa; divi se svom starijem bratu koji zna sve priče iz Biblije, ali koji tragično gubi život, što je događaj koji je ostavio dubok trag u Cashovom životu. Kad malo poraste, Johnny odlazi u Nemačku, gde služi vojsku i počne da piše pesme. Sledi audicija kod preduzetnog Sama Philipsa u Sun Recording studiju i ostalo je istorija: Johnnyjeve ploče se prodaju u milionskim tiražima, sa svojim bendom deli scenu sa Elvisom, Royem Orbisonom, Jerry Lee Lewisom i ostalima iz prve rock 'n' roll ekipe, u publici pred njim poskakuju mnoge mlade ženske grudi, na šta Johnny nije imun, a kod kuće ga tokom dugih i iscrpljujućih turneja čekaju žena i deca. Na koncertima se sve češće pojavljuje i June Carter, vlasnica glasa koji je u detinjstvu slušao na radiju i s kojom se, nakon zaljubljivanja u nju, 10 godina njenog odbijanja, sopstvenog samosavlađivanja, razvoda od prve žene i autodestruktivnih ekscesa počinjenih pod dejstvom amfetamina, na kraju ženi. Tako Johnny prevaziđe sva demonska iskušenja i bol i spas nađe u velikoj ljubavi.

Ukratko, Walk the Line je još jedan šablonski skrojen rockerski životopis, na kakve smo navikli iz Holivuda, a kakvih će tek biti imajući u vidu biološko odumiranje prve, pa i druge generacije rock muzičara. Ta uprosečena klišeiziranost ne znači da film ne treba pogledati: gluma Joaquima Phoenixa, čiji je izbor i sam Cash pred smrt aminovao, izvrsna je: ne samo da je zbog gubitka svog brata Rivera mogao snažnije da se identifikuje sa likom koji tumači, već je za potrebe ulaska u Johnnyjeve cipele uverljivo naštelovao glas na frekvencu njegovog baritona, pa u svim muzičkim delovima filma čujemo Phoenixov glas, a da to nimalo ne smeta. Ostatak glumačke ekipe ne zaostaje, posebno Reese Witherspoon u ulozi June Carter, a svakom rockeru godiće muzičke scene u kojima je rekreirana snaga prvog rock 'n' roll udara, sa svim lepim i ružnim stvarima koje su išle uz njega. No, ovo je ipak jedna realna ljubavna priča, pa je i sav taj rock 'n' roll koji ide uz nju sveden na nivo zvučnog dekora.

To nije problem ovog filma; problem je što se u njemu, kao i obično u holivudskim rock biografijama, ništa ne problematizuje. Ako se pitate zašto je stih “I shot a man in Reno Just to watch him die” imao presudan značaj za Cashovu karijeru, ili kako je jedan muzički nadaren džanki tokom 50-ih i 60-ih prerastao ograničenja i levice i desnice, konzervativaca i radikala, do tada dubok jaz između rock 'n' rolla i countryja, postajući usput najkurentnija muzička marka, pa i simbol 1968. (Folsom Prison Blues je te godine prodat u više primeraka od Belog albuma Beatlesa ili najangažovanijeg albuma Rolling Stonesa Beggars Banquet) svirajući pred zatvorskim probisvetima, pri tom ne menjajući svoj stil sa početka karijere, sav odgovor koji ćete dobiti u filmu svodi se na snagu koju mu je dala ljubavna veza sa June. Ljubav je, naravno, lepa i nužna za tržišno isplative oblike pop konfekcije: zna to dobro autor Walk the Line, kao što to zna i Hari Varešanović, na primer. Ali, za razumevanje smisla i značenja Johnnyjeve muzike sama ljubav nije dovoljna.

No, ako volite Casha ili rock 'n' roll, pogledajte ovaj film i slobodno povedite decu/roditelje na projekciju, a bezbedna je i mogućnost da u porodičnom krugu ispratite ovaj film neke ne tako daleke subote uveče kraj malog ekrana. Dva sata i koji minut preko proteći će brzo i bez meškoljenja o kome je Nick Cave govorio.