Rađanje novog Clinta

Scenario:Guillermo Arriaga
Direktor fotografije:Chris Menges (The Killing Fields, The Mission)
Uloge:Tommy Lee Jones, Barry Pepper, Julio Cedillo, Dwight Yoakham, Melissa Leo, January Jones
Producenti: Michael Fitzgerald, Tommy Lee Jones
Izvršni producenti: Luc Besson, Pierre-Ange Le Pogam
Zemlja: SAD
Trajanje:121 min.
Web:www.sonyclassics.com/threeburials

Clint Eastwood je iza fasade kauboja godinama krio veliki filmski genij koji je konačno eksplodirao filmom Unforgiven. Pre toga je režirao veliki broj vrednih radova, udžbenika žanrovskog filma, izleta u poluumetničke projekte tipa Bird, par eksploatacijskih trivijalnosti za pečenje zanata. Tommy Lee Jones je preskočio svu vežbu i u svom prvom filmu ponudio eksploziju vizuelnog talenta, ogromno razumevanje medija, pametnu upotrebu filmskih uzora, koji iza sebe ostavljaju jedino zebnju u formi pitanja – šta dalje.

Jones priču gradi oko navodno istinitog (potpuno irelevantno) događaja. Teksaški rančer na konjima prenosi leš svog prijatelja preko granice ispunjavajući dato obećanje da će on biti sahranjen u svom meksičkom selu. Kao nadogradnja premise dolazi trilerski element ubice koji postaje nevoljni treći član ekspedicije, pod prisilom prateći svoju žrtvu do ukopa. U tom dodatku se krije ne toliko žanrovski koliko tematski kostur filma. Negde na polovini filma žena ubice izgovori rečenicu „He’s beyond any redemption“. Reč redemption (iskupljenje) rizično zazvoni u ušima i izazove asocijacije prevashodno na Pekinpoa, sa kojim je film do tada imao samo formalnu povezanost, dok bi u podjednakoj meri mogao da podseća i na Saylesov Lone Star. Od tog trenutka je potpuno jasno da se na ekranu dešava priča značenjske snage najboljih postfordovskih vesterna smeštena u sadašnje vreme. Da ne bi preterano insistirali na vesternu, valja reći da u filmu nema antagoniste u pravom smislu, već se i protagonista i antagonista kriju u dva glavna junaka (slično kao u Unforgiven, na kraju krajeva). Takođe, iz datih osnova priče dalo bi se zaključiti da film ima religioznu ideju, ali ako je tako, onda istu imaju i The Outlaw Josey Wales iliJarmusov Dead Man. Vestern je i u ovom slučaju veći od religije, a jedina ideologija koja vlada Jonesovim filmom je, čista i odavno u tolikoj meri neviđena, anarhija.

I pored svih sjajnih žanrovskih i dramaturških promišljanja i sigurnog vođenja forme i ritma filma (uz malu značenjsku neutemeljenost vremenskih preplitanja u prvih četrdeset pet minuta), koji je situiran između raznih umetnosti, od literature (Kamijev Stranac), fotografije, japanskog pozorišta, leoneovskog tretmana pustinje i sunca, isti bi ostao na nivou sjajne stilske vežbe kakve često viđamo poslednjih godina da Jones nije uspeo da uvede potpuno svežu fabulu.

Svojom energijom Tri sahrane… veoma podseća na kultni Night of The Hunter, izopačenu ekspresionističku bajku britanskog glumca čerčilovske pojave Charlesa Laughtona, njegov jedini film, toliko začudan i savršen da je ostao kao svojstveni incident. Iako bi za film bilo jako zdravo da nastavi tu gde je započeo, teško je zamisliti da Jones posle ovakvog inicijalnog pražnjenja može da ponudi nešto na približnom nivou.