Portret sa serijskim ubicom

Scenario: John Borowski
Uloge: John DiMaggio, Brett Jetmund, Tom Lodewyck, David Salmonson, David Weiss
Učestvuju: Scott Christianson, Joe Coleman, Mark Gado, Joel Goodman, Kenneth M. LaMaster, Katherine Ramsland
Žanr: Dokumentarni, biografski
Trajanje: 80 min
Proizvodnja: SAD, 2011.
 

Treći dokumentarni film reditelja, scenariste i producenta Johna Borowskog koji se na pojedinim mestima navodi i kao treći deo trilogije o serijskim ubicama, kao i prethodna dva dokumentarna filma ovog autora bavi se jednim od “pionira” u mračnoj istoriji američkih serijskih ubistava.

Za svakog od trojice naslovnih junaka moglo bi se reći da su odabrani kao posebni rariteti koji kao kakav skupoceni delikates privlače ljubitalje horora i nerazjašnjenih misterija – ne samo da su i H. H. Holmes i Albert Fish i Carl Panzram (o kom je reč u najnovijem filmu Borowskog) živeli i delali u prvoj polovini i polovinom 19. veka, već su sva trojica pripadnici podskupa posebno “maštovitih” serijskih ubica, sa specijalnim ukusom u mučenju svojih žrtava (sodomija, odabir u društvu posebno ugroženih jedinki za svoje žrtve itd).

Na osnovu ovoga, deluje da interesovanje Borowskog za pomenutu temu nije isključivo metaforičko, umetničko – recimo da šokira, da serijskog ubicu iskoristi kao metaforu podvojenosti ili usamljenosti u društvu (teme koje su sasvim validno i duboko istražili autori Američkog psiha ili Ubice u meni). Odabirom starinskih serijskih ubica, Borowski je sebi ukinuo odstupnicu u pravcu ovakvog iskorišćavanja serijskog ubice kao povoda za melanholiju i, kao što je to slučaj u odličnom filmu Badlands, gotovo romantično odmetničku sagu. On, dakle, svakim svojim filmom prati određenu, gotovo naučnu nit, tako da svaki od tri filma predstavlja po jedno istraženo poglavlje u dokazivanju iste teze – kako se ovi izrodi od ljudi uklapaju u društvenu sredinu i otkuda oni u vreme kada nije postojala čuvena moć medija, o popularnoj kulturi u koju se često upire prstom kao u glavnog krivca za nastanak ove vrste zločinaca, da ne govorimo.

Povrh (ili podno) ove naučne, sociološke zapitanosti sa kojom Borowski pristupa svojoj temi, leži određena hladna zapitanost i radoznalost nad grozomornim prizorom koja na koncu poprima oblike humanosti, budući da reditelj pokušava da priđe svojim junacima kao ljudskim bićima. Ne pomoću reflektora, već uz svetlo petrolejke, osvetlljavajući ih ne kao fenomene, već, koliko je to moguće sa obzirom na šturu dokumentaciju i dokaze iz onog doba, kao nesrećnim i nesnađenim pojedincima.

A Carl Panzram omogućava ovakav introspektivni pristup budući da je za sobom ostavio dnevničke zapise, sačuvane zahvaljujući zatvorskom čuvaru Henryju Lesseru. Borowski rekonstruiše određene faze u Panzramovom odrastanju koristeći tri različita glumca i pripovedački glas Johna DiMagga za zrelo doba svog junaka ne bi li oživeo i duh ovog zverskog ubice i preispitao njegove motive, zakopane i arhivirane poput nemog dosijea u biblioteci.

I, koliko god odbrambeni mehanizmi i razum svakog dobrog gledaoca pružao otpor takvoj vrsti slučajnog poznanstva, nema mesta ironiji – umetnik nije policajac, a svakako mu ne ide u prilog da bude moralista – svaka je tema dovoljno dobra ukoliko joj se priđe sa iskrenom potrebom da se razume, a Borowski poseduje ovu vrstu zapitanosti.

Priča o Carlu Panzramu čak i tematizuje ovakav odnos autora prema naizgled sumnjivo odabranoj temi, budući da, za razliku od prethodna dva filma, zapravo predstavlja portret sa serijskim ubicom. U senci Panzrama, kao ljudske zveri koja izrasta kao potpuno tačan rezultat svoje sredine i svojih okolnosti, tokom filma, vaja se profil zatvorskog čuvara Henryja Lessera, kako se u filmu kaže “jedine osobe koja je u Panzramu videla ljudsko biće”. Jer ovaj zalutali aktivista, nagovorio je Panzrama da ispriča svoju priču, nagnavši ga da počne da piše svoj dnevnik – danas glavni izvor materijala za film Borowskog.

I ono što privlači pažnju i ovu priču čini posebnom, baš kao i Capotijevo Hladnokrvno ubistvo, jeste odnos između humanog i nehumanog u čoveku oličeno u likovima Panzrama i Lessera. Reditelj sasvim dobro zna da je upravo zrnce razuma i ljudskosti u priči o serijskom ubici, o hororu u njemu i oko njega, dramsko iznenađenje ili, starinski rečeno zaplet. Da nije te kvake, savremeni bi gledalac gutao priču o Panzramu, ispričanu bez Lessera, kao još jednu horor storiju koja deluje tabloidski i malo verovatno, daleko od nas i naših domova. Međutim, kada se tamo, sa one strane normalnosti pojavi jedan običan, tih čovek koji je kasnije dočekao i penziju, to nas zrnce razuma trgne i prepadne. I tada shvatamo da nas je Borowski, baš kao i Truman Capote sa svojim istraživačkim poduhvatom i razgovorima sa Perryjem Smithom zaledio i privukao našu pažnju uhvativši trenutak normalnosti u furiji nenormalnog, ljudskom dalekog. U oba slučaja, gledalac se zapita o granicama koje nas dele od užasnih, razumu nepojmljivih stvari kao i o korenima koje iste vuku u svetu “normalnih”.

Na ovom putu Borowski gazi u barice poput čestog pozivanja na mišljenje psihologa koja završavaju na suvim tumačenjima što šifruju i potvrđuju ono što je sasvim jasno ili se da pretpostaviti, ne produbljujući jednačinu o životu Carla Panzrama, tetošeći dobre porodice miljama psihijatrijskih caka udaljenih od 19. veka.

Iako su ovi stručnjaci pozvani da umirotvore i ublaže presudu koju je doneo sistem, uostalom koju je Panzram za sebe i tražio, u pitanju su samo surovi tumači onog istog sistema koji je izrodio, u filmu precizno prikazan lanac institucija – od škole do zatvora. Samo ljudi koji su imali snagu da iskorače iz uloga koje im je taj sistem dodelio (a ovi psiholozi to definitivno nisu) učinilu su daleko više na razjašnjavanju priče o Panzramu, i omogućili da je čujemo, a to je heroj ove priče Henry Lesser.