Kratki razgovori sa ogavnim muškarcima

(Agora)



Pre nekoliko dana gotovo svim ovdašnjim medijama je prošetao prenet tekst o uvreženim stereotipma o Srbima; jednako tako, onima koji za to mare svako novo leto dođe kao zgodan povod za još jedan pokušaj boja sa okamenjenim predubeđenjima kada su čitalačke navike u pitanju. Prateći taj obrazac čini se da je jedini logični izbor tokom leta opskrbiti se pero-lakom literaturom, jer narečeno godišnje doba naprosto iziskuje takav rezon. Na planu primenjenog, to bi značilo da je, čak možda i stvar građanske pristojnosti u smislu poštovanja kanona, provesti zadubljen/a u prozu Ive Štrljić i sličnih, uzbudljive povesti o princezama, caricama bez prestola, sultanijama, draguljima Medine i ostalim „nesvakidašnjim i štivima od kojih zastaje dah“. A može i drugačije.

Evo jednog istinskog izazova posve drugačije sorte; ako izuzmemo nasumične pojave u književnoj periodici, nakon zbirke pripovedaka Zaborav (Rad, 2004, prevela Aleksandra Mančić), Kratki razgovori sa ogavnim muškarcima (u izdanju Agore i u prevodu Igora Cvijanovića) prvo je izdanje nesrećnog Davida Fostera Wallacea na srpskom jeziku. Ta svojevrsna nepravda prema ovom sjajnom peru napokon je ispravljena, i to upravo jednim od nesumnjivo najreprezentativnijih dela iz njegovog opusa. Kratke razgovore sa ogavnim muškarcima, premda je formalno gledano reč o zbirci priča, možda bi bilo najpreciznije i najpoštenije pojasniti, baš kao što je to učinio sam izdavač na korici srpskog izdanja, kao ciklus (kratke) proze.

Na formalnom nivou, reč je o skupu priča neujednačene dužine i sročenih raznorodnim pripovedačkim tehnikama i pratećim stilovima, a sam naslov preuzet je od istoimene četvorotomne pripovesti čiji su delovi strateški raspoređeni između korica ove zbirke. Na tragu priče o krunskom motivu koji ujedinjue u ovoj zbirci okupljene priče neumitno se stiže do solipsizma u raznim i prilično maštovitim pojavnim oblicima. To je jasno sugerisano u sva četiri dela naslovne priče, gde  pomenuti (ogavni) muškarci odgovaraju na pitanja svojih sagovornica koje čitaoci nikad ne čuju; nedostaju postavljena pitanja, ali tu su nadahnujuće (katkad i zbunjujuće) tirade fgovornika na teme koje se dotiču emotivnog života i odnosa među polovima, a sve se u krajnjem ishodu svodi na pomenuti solipsizam. To je slučaj u svakoj od dvadeset tri sabrane priče, a autor pokazuje zavidan trud da iznađe i ispripoveda što više atipičnih prikaza tog osnovnog motiva; tako, recimo, u priči naslovljenoj Svet odraslih pratimo iskrene i sve usložnjenije muke mlade supruge koju stalna preispitivanja na temu vlastitih seksualnih veština i sposobnosti da zadovolji svog, kako sam  tvrdi, krajnje zadovoljnog supruga odvode put najokorelijeg solipsizma i opsesivnih posrtanja na nekoliko životnih planova.

David Foster Wallace je neustrašiv pisac, njega naracija čak i u iole tradicionalnijem shvatanju tog pojma nije preterano zanimala; njegova proza je inovatorski ostrašćena i usresređena prvenstveno na kapacitet dostupnog jezika i cilju najprikladnijih jezičkih/izražajnih sredstava da se predoči nameravano. Tako će se u drugoj trećini ove zbirke (ponajpre u zamamno-zaumnoj priči Oktet) naći mesta za silovitu i prilično radikalno iskazanu metatekstualnost (ovde u skladnom spoju sa autoironijom, na koju su, to već svi dobro znamo, spremni isključivo najosvešćeniji i najodvažniji), i tom prilikom David Foster Wallace ističe da cilj pripovedača nikako ne sme biti „tek pomodno namigivačko-muvačka psudoavangardna proza“, a što bi sa tačke gledišta manje upućenih, manje fokusiranih i manje pažljivih čitalaca lako moglo biti viđenje onoga što je  D. F. Wallace predstavio između korica Kratkih razgovora sa ogavnim muškarcima.

Ono što je David Foster Wallace  na primeru ove knjige demonstrirao je primer vrhunske, iskoristimo tu nezgrapnu, ali u ovom konkrtetnom primeru sasvim primerenu odrednicu, intelektualističke proze, a zrenjaninska Agora je ovim izdanjem pojačala svoj tim u izvesnoj meri srodnih anglosaksonskih autora tog usmerenja (Joyce Carol Oates, John Barth, Doris Lessing). Ovo izvrsno štivo je sada tu, dostupno i u srpskom prevodu, i sada još samo valja naći i alarmirati hrabre čitaoce koji se opiru na  samom početku ovog prikaza stereotipnom doživljaju leta i njemu pogodne literature.