Ako je tačno da se koordinate genijalnosti i ludila spajaju u krajnjim tačkama, onda se domaća raskrsnica na kojoj se oni sreću zove – Marčelo. Domaćoj rap i hop-hop sceni su pojavom ovog danas najpopularnijeg srpskog pop autora dati dignitet i dostojanstvo
Reper, a ne posećuje teretane. Kazati na ovom mestu da radije zalazi u biblioteke verovatno bi bilo pretenciozno. Ali, u eri domaćih repera koji, jadni, grcaju u toponimu pojmova u rasponu od
geto do
gudra, uz povremene patetične akcente poput
drogiram se ili
prošo sam svašta (naravno, sve odreda
Marčelovi citati), dakle onih koji spotove vole da snimaju u
reebok majicama, sa tabloidnim damama (bez majica) i tajkunskim džipovima (keš-kolicima) na vrhu te kulise kiča, i to je stvar finog građanskog prestiža.
U njegovim nizanju oštrih rima, u kojim nije pošteđeno niko – od vlasti do estrade i kolega - do izražaja dolazi Marčelov neosporni talenat za repovanje, kao i kalemljenje raznorodnih semplova koji služe za pazlersko poigravanje smislom: korišćenje opštih mesta dovodi do formiranja novih slagalica.
Kraće rečeno, Marčelo je gotovo jedini na srpskoj hip-hop sceni koga zaista razumete, jedan od retkih koji nije kobajagi.
POPBOKS: Da li se u tvojim mlađim danima dalo naslutiti da ćeš ući u hip-hop? Kako je teklo tvoje odrastanje? Zabačeni Paraćin kao neka vrsta geta?
MARČELO: Može se to reći i tako, verovatno. Moj komšiluk je bio nešto što liči na hood, ali mi nismo ličili na male crnce, nije bilo to vreme. Bili smo nestašni, ali to nije uključivalo droge i slične stvari. No, to je s vremenom otišlo u materinu, pa su moderne gluposti ušle i u taj gradski kraj... ali ja već nisam bio tamo. Sve u svemu, bilo je to oke detinjstvo – nije se mnogo imalo, ali su ljudi umeli.
Sve ono što u sebi prepoznajem kao dobro vučem odande. Ono lošije sam sticao vremenom. Sve to ne ukazuje, doduše, na hip-hop - mogao je to biti i rock da sam umeo da pevam. To su sve stvari koje te mnogo više konstituišu kao ličnost nego kao artista. A budući da postoje i izuzetno loši ljudi koji su sjajni artisti, ja bih to ipak odvojio jedno od drugog.
Kakvu muziku si slušao kao osnovac?
Uglavnom rock. Stvari poput Čorbe, EKV-a... pa od onih takozvanih starijih razreda osnovne kreće rap. Danas je u velikoj meri tu neosoul i progresiv-rock. Ljudi umeju da se iznenade šta mi je sve na plejlisti od dana do dana.
Gde je nestao onaj fini nevini dečko sa albuma De Facto - sa mnogo gorkih reči, ali ne i psovki?
U suštini to jeste jedan logičan nastavak, premda je promena veoma uočljiva, makar meni samom. Niko od nas ne brine o tome šta zapravo čeka s ove strane, svi smo prepuni entuzijazma i vere kada radimo prve pesme i spremamo debi-album. Zato je normalno da se čovek malo preispita kada jednom bude gurnut u vatru i shvati da mu je muzika slušana, da joj se posvećuje pažnja. Rekao bih da se javlja jedna svest o odgovornosti, ali ona ne sme da te učini uštogljenim i uljuljkanim. Nikad nisam mislio, niti ću misliti, da je iko u položaju kad mu je svejedno šta će reći jer je, kao, postalo super sve što zine.
Uporedi malo nastavak svog delovanja u odnosu na prvi album: karijera, uticaj, ugled, uslovi rada, koncerti, mediji... i ti u svemu tome:
Sabravši sve te utiske i našavši svoje realno mesto i ulogu na ovoj sceni, najpre sam zaključio da mi treba promena izdavača.
Bassivity je u jednom momentu bio veliki i hrabar poduhvat, ali kasnije to više nisam nalazio takvim - ili bar nisam video sebe u daljim planovima te kuće, pa smo se razišli.
Multimedia mi je pružila uslove kakve sam želeo za ovaj album, a Dra je presudno uticao na moje vidike i trenutne domete onoga sto želim i mogu. On je odgovoran za moju muzičku hrabrost na ovoj ploči. Više se ne bojim nikakvih strogih definicija i jedini kriterijum je onaj glavni: da pesma naprosto bude dobra. Vidim da su mediji fino dočekali ovakav preokret, i uopšte, obzirom na rad cele scene, postali su svesniji da hip-hop kod nas postoji kao afirmisani žanr. To je s godinama bilo blago zamrlo, sad je opet živo. Takva je atmosfera i na koncertima.
A ja lično... pa, ja sam ostao ja. Menjam se koliko treba da se menjam kao umetnik, slabije kao osoba.
Šta ti se značajno dogodilo između dva albuma? Prestalo doba nevinosti i naivnosti?
Nisam ti ja ni onda bio baš neki preterani čistunac, takav utisak više izlazi iz razlike u pristupu albumima. Dogodio se različit pristup onome što se želi poslati u etar. Sad sto puta merim pre nego što presečem, ali zato sečem preciznije. Artistička hirurgija je stvar sazrevanja i treninga.
Sada si postao i važan (tj. „važan“), još malo pa će početi da pljušte sociolološka tumačenja i analize, nakon gostovanja u političkim emisijama i
poređenjima sa Peščanikom?
Mislim da uvek postoji taj trenutak kada delo počinje svoj život (gotovo) nezavisno od autora, na isti način na koji se dete u nekom času odvaja od roditelja jer je sazrelo dovoljno da se stara o sebi. Onda autor postupa baš kao roditelj: sve što može je da mu poželi svu sreću, jer je već učinio sve što je mogao da čeljad bude zdrava i prava.
Da li tvoj prosečan slušalac liči na tebe, kao apsolutnog autora pesama? Ko je on?
Po senzibilitetu verovatno da. To je onaj koji u ovome nalazi svoje misli. Ja bih ga jedino time opisao.
Često se pominje konceptualnost Puzzle Schocka. Gde leži formula za, akademski rečeno, jedinstvenu poruku? Ziljave pičke, recimo i Sveti bes, inače najknjiževniji tekst, nisu deca istog jata/geta. Ili grešim?
U tome je caka – to ipak jeste izašlo iz iste glave i ja to moram da prihvatim kao takvo. Formula jedinstvene poruke leži u nekom kutku glave onoga ko album želi da usvoji kao celinu. Tada se prividni anti-koncept pretvara u koncept.
A svi smo nekad veseljikavi a nekad veoma ozbiljni – pa i ploča treba da ima takvu energiju. Bar za mene, tako se pravi kompletni utisak. Na kraju bismo svi znali da nabrojimo dane kada nam više pašu trivijalnosti i dane kad se malo zapitamo o dubljim stvarima. Ne želim da album bude produkt samo jedne vrste dana i kreativnosti.
Jesi li razmišljao da onaj triptih nazoveš Triptih o Đavolu i Ljudima? Bog se tu gotovo i ne pominje.
Odlično zapažanje, u tome je zamka za površnu publiku koju bih voleo da smanjim. Ja u Boga ne diram, iako će površni uši naoružane zlim jezicima reći upravo to. Onda takvo zapažanje govori više o njima samima nego o meni.
Kakav uticaj na sve ovo ima škola književnosti? Čuli smo da ti i profesori na fakultetu citiraju pesme.
Ima ogroman. Na svakom od tih polja bavim se rečima i to kod mene nije nikad bilo međusobno sukobljeno. Dopunjuju se i usklađuju.
Zbog čega si, kao u slučaju pesme Bolji život na prethodnoj ploči, za sempl Šarade uzeo Zdravka Čolića, odnosno Arsena u drugom slučaju? Konekcija sa tradicijom, sa tradicijom sapunica, sa narodnom pop kulturom? Sa čim?
Sa svim tim. Rap se mora nadovezati ipak na nešto, moramo učiniti da se neko strano seme oseti odomaćenim da bi prodisalo i proklijalo. Tako se radilo i na drugim terenima gde se razvila rap-scena.
Misliš li da ovakvi stavovi (gorki tekstovi, šamar istini) mogu biti bliski današnjim tinejdžerima. Može li glas manjine postati idol većine?
U nekoj meri su bliski. I među klincima ima ovih i onih, upravo to i jeste uzrast kad se prvi put stiče svest da stvari nisu proste i nepodeljene, naročito kod nas. Ja ne mislim da je hip-hop socijalni lek. Ali u velikoj meri jeste dobra dijagnoza. Pa, da počnemo...
Da li si previše okrutan i premalo fensi za njihov ukus?
Šta ja da im radim....
Da li u svom delovanju tražiš referentne tačke u skromnoj istoriji domaćeg rapa. Koje su, ako ih ima?
Više se osvrćem na ono što danas rade moji drugari sa scene, ali su mi recimo Who is the best veoma dragi, a Popaj apsolutni genije. Takvi ljudi treba da ostanu referentne tačke.
Ipak dosta moraš i sam ispočetka?
Ali u tome si kako god okreneš sam. Aktuelnost i istorijat nekog žanra nije voz u koji možeš da uskočiš bez karte. Koju sam plaćaš.
Govori li Geto o tome? Kada si i kako odlučio to da napišeš?)
Pa i to je rap, moram imati kompletnu ploču :).
Iako se stalno govori da je taj žanr u ekspanziji, na prste jedne ruke se mogu izbrojati izvođači srpskog hip-hopa koji nailaze na uvažavanje kod publike koja nije striktno vezana za tu scenu. Zašto?
Pa, žanr je u svetskoj ekspanziji koja ima odjeka i kod nas, ali to nikad i nije bilo prosto preslikano. Ipak malo opreznije komentarišemo šta nam se događa pred nosom. Muzika, čak i popularna, ipak je nekakva umetnost – a tu onda otpada skala kvantiteta ako se želi meriti dokle se stiglo.
Komentari
-
biljana (gost)
| 30.06.2008. 13.40.19
hm...iskreno...mada malo naduvano za moj ukus
-
kaya (gost)
| 15.07.2008. 15.46.51
wrh!!!
kisss
-
cica (gost)
| 17.07.2008. 12.54.29
ma shta je bolje od hip-hopa,rapa i domaceg rapa....NISHTA...:):):):):):):) samo napred NAJBOLJA SI...:D:D:D
-
IVANA (gost)
| 05.10.2008. 14.55.47
MARCELO JE NAJBOLJI REPER....
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.