Daleko od toga da je vrsta tišine unplugged postave Nouvelle Vague nešto što je predstavljalo prepreku: to je bilo nešto što podstiče asocijacije na Francusku, na šansone, na određeni senzualni štimung. Tu su kontrabas, akustična gitara, bubnjevi i sintisajzer koji zajedno zvuče svedeno i minimalistički, podstičući pitanje ne krije li se muzički upravo tu punk duh NV više nego u samom repertoaru
Moram da priznam da mi je bilo iznenađujuće da jedan bend čiji ceo repertoar čine obrade new wave i punk klasika i čije ime retko ko ume da izgovori pravilno, a kamoli da zna šta u stvari znači („novi talas“ na francuskom, „bossa nova“ na portugalskom; što je, kako će se ispostaviti, važna simbolika), da uzrokuje toliko interesovanje kod domaće publike.
Ono čega mnogi nisu svesni, s obzirom da se muzika grupe
Nouvelle Vague najviše sluša preko radija, na žurkama i u kafićima, je to koliko je u stvari ovo jedan kompletno osmišljen projekat iskusnih muzičara iza kog stoji neka vrsta koncepta.
Ukratko, bez obzira da li ste ih slušali ranije ili ne, valjalo bi pomenuti da su ovaj projekat inicirali
Marc Collin i
Olivier Libaux, ranije poznati po radu na filmskoj muzici, producentskom radu za druge bendove, solo projektima, pop bendovima, da bi, posle izvesnog vremena došli na ideju da naprave muzički projekat koji bi na bossa nova način tretirao poznate new wave i punk pesme.
Na takvu muzičku podlogu stavili su vokale
mlađih francuskih pevačica, od kojih mnoge već iza sebe imaju iskustvo u muzici, neke su čak i singer/songwriterke. Kako njihove interpretacije pesama ne bi bile opterećene originalima i kako bi obrade mogle da žive svoj život, jedan od uslova je bio taj da pevaju samo one pesme koje nikada nisu čule. Za ovu priliku, za beogradski koncert angažovane su samo dve.
Koncertno veče su otvorili
Lira Vega, domaće večite nade kojima ne nedostaje vlastiti izraz i stil i koji koncertno svakako deluju ubedljivo. Mogu da kažem da je to bio jedan od njihovih boljih nastupa, mada je bilo nezahvalno svirati pred publikom koja željno iščekuje Nouvelle Vague.
O njihovoj muzici, za koju tek treba smisliti odgovarajući opisni termin, može se reći da obiluje energijom ali i opuštenošću, nastup je podjednako zanimljivo gledati i zbog toga što se oseća kako muzičari daju sebe.
Iako zbog jedinstvenog pristupa vokalnom izvođenju nije baš mnogo jasno o čemu se tu radi, muzika i scenski nastup dosta govore i bez toga.
Osim ženskog vokala i određenog stepena šašavosti, Lira Vega i Nouvelle Vague nemaju mnogo toga zajedničkog. Možda se može još i reći da dolaze iz iste poluunderground klime, ali to je zapravo sve.
Još je nekako i neobično kada predgrupa emituje više decibela od glavne grupe, no izgleda da organizator nije mogao naći ništa što bi bilo tiše od Nouvelle Vague na domaćoj sceni.
Daleko od toga da je vrsta tišine unplugged postave Nouvelle Vague nešto što predstavlja prepreku, već je nešto što podstiče asocijacije na Francusku, na šansone, na određeni senzualni štimung. Tu su kontrabas, akustična gitara, bubnjevi i sintisajzer koji zajedno zvuče svedeno i minimalistički, podstičući pitanje ne krije li se muzički upravo tu punk duh Nouvelle Vague više nego u samom repertoaru.
Lukavo, vokalna interpretacija je prepuštena mladim Francuskinjama, čija naivnost zajedno sa koreografijom koja je više odglumljena nego stvarno proživljena, čini bitan faktor u recepciji njihove muzike.
Njihova muzika nudi dovoljno toga zanimljivog za one kojima je stalo samo da negde odu i da se zabave ostavljajući iza sebe svakodnevne brige. U odnosu na originale, pesme su lišene emocionalne težine i Love Will Tear Us Apart i In a Manner of Speaking sada zvuče kao pesme pogodne za razne proslave i lumpovanja do zore. Kakav god bio tekst pesme, ovakvu interpretaciju sigurno ne možete uzeti za ozbiljno.
Ali, setimo se, njima i jeste cilj da pesme dobiju nov kontekst i da ne budu čiste obrade. Nije reč ni o parodiranju ni o preslikavanju originala, već o pokušaju da koliko se može da jedan nov, poseban kvalitet pesmama, smeštanjem u jedan hedonistički okvir.
Too Drunk Too Fuck, jedna od uspelijih obrada ovde je propraćena koreografskim polivanjem piva pevačica između sebe ali i na publiku, tako izgleda pank teatar. Guns of Brixton, ta reggae punk pripovetka o opasnim momcima iz kraja, sada je opuštena, preteća i erotska u isto vreme u njihovoj interpretaciji.
Video koreografija je trajala tokom celog nastupa, dobro i profesionalno odrađena. Dve pevačice su svojim prisustvom na sceni dale događaju jedan dramski element pomoću svoje interakcije.
Komunikacija sa publikom je bila na dobrom nivou, što su izgleda pevačice uzele kao svoj ozbiljan zadatak. Čak su se potrudile da za ovu priliku nauče i par reči srpskog, ali ipak je mešavina francuskog i engleskog bila više u upotrebi.
Vazda nezasita domaća publika opet je prouzrokovala dva izlaska na bis. Posle sam čuo da je jedna od pevačica rekla posle nastupa o publici da nije normalna, naravno, u pozitivnom smislu.
Za kraj, samo par opaski o tome da je tokom celog koncerta publika bila podeljena na one koje tokom celog koncerta pričaju i komentarišu do onih koji stoje uglavnom ispred bine, u euforičnom raspoloženju, dižu ruke u vis, pevaju, i bučno pozdravljaju bend.
Nekako se stekao utisak da su mnogi, iako je vladala velika pomama za kartama, na ovaj koncert ipak samo zato što su čuli da treba otići, ili su imali utisak da će svi otići, stvarajući jedan psihološki mehanizam koji je neke ljude primorao da dođu, a koji zapravo i nisu sigurni da li su zaista hteli da vide Nouvelle Vague.
Komentari
-
mala ana (gost)
| 18.03.2008. 14.13.59
oni su bili sjajni! i jako mi je krivo sto ih nisam mogla slusati i u domu omladine! skc ima grozno ozvucenje i organizatori bi mogli da porade na tome...za sad sam u fazonu da vise ne posecujem koncerte na tom mestu. i mislim na tom mestascetu su zamislili tliko ljudi i to za 1500 din. strasno...a kajzeri u areni...khm...ma daj!
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.