Nije lako ni superherojima

Scenario: Michael Dougherty, Dan Harris
Priča: Bryan Singer, Michael Dougherty, Dan Harris
Uloge: Brandon Routh, Kate Bosworth, Kevin Spacey, James Marsden, Parker Posey, Frank Langella, Eva Marie Saint, Marlon Brando (glas)
Žanr: sf/drama/akcija
Trajanje: 154 min.
Proizvodnja: USA, 2006.
Zvanični veb: http://supermanreturns.warnerbros.com

Treba li svetu Supermen? Pitanje je koje se postavlja u Povratku Supermena Bryana Singera. Implikacije koje ovo pitanje nosi mogle su poslužiti kao idealan materijal za novomilenijumsku inkarnaciju arhetipskog heroja. Pa ipak, Singer se svega toga samo uzgredno dotiče, bez namere da se ozbiljnije pozabavi idejom odnosa između ljudskog i nadljudskog (božanskog?). Ovako, sva ozbiljnost novog pristupa je ostala na zanimljivo koncipiranoj, ali usiljenoj melodrami koja poklapa svu detinju radost koju priča o Supermenu sa sobom obično nosi. Odgovor koji iz filma sledi: Supermenu je potreban svet.

Prirodna otuđenost onih drugačijih je u ovom konkretnom slučaju pojačana Supermenovim vanzemaljskim poreklom. On nije čovek sa posebnim moćima, on je istovremeno i više od čoveka – idealizovana, prečišćena verzija, ali povremeno tek puka imitacija čoveka, oličena u alter-egu Klarku Kentu. I dok je u slučaju drugih superheroja poput Betmena, podvojenost ličnosti praćena ozbiljnijim moralnim dilemama, ili, u nekim ekstremnijim slučajevima (remek-dela superherojskog mračnjaštva: RoboCop i Darkman), izobličenjima svesti gde nadljudskom malo nedostaje da sklizne u neljudsko, Supermen tih problema nema, a svako eventualno zasenčenje Čoveka od čelika značilo bi malu izdaju originalnog lika. Dakle, pošto je arhetip morao ostati nepromenjen, promenili su se zato oni oko njega. Promenila se Lois Lane, nastavila dalje i postala majka.

I gde je tu onda Supermenovo mesto? Da li je i polubogovima potrebna porodica? I zašto ovo počinje da zvuči kao da opisujem špansku seriju? Nije problem u melodrami kao takvoj, ali jeste u njenoj primeni. Zanimljivija pitanja tako bivaju gurnuta pod tepih. Mesto Supermena u svetu koji poput razmaženog derišta očekuje pomoć od njega, ali i svesrdno gazi upravo one ideale u ime kojih Supermen nastupa. Supermenovo petogodišnje odsustvo (napuštanje) koje je ostavilo posledice. Svakodnevna dilema – ko će biti spasen a ko ne, jer dok na jednom kraju sveta pada avion, na drugom besne uragani, na trećem beskrajni ratovi...

Povratak Supermena je vizuelno lepo skrojen film. Kadrovi se smenjuju elegantno, uglavnom u skladnom ritmu svih dva i po sata. Sâma promena fokusa sa eskapističke akcije na ljudsku dramu je dobar, hrabar koncept koji je nedosledno sproveden. Lex Luthor je i dalje stripovski negativac u onom pežorativnom smislu. I dok se to uklapa u opšti ton starog Donerovog filma, ovde štrči kao nepromišljena posveta i odudara od ozbiljnosti na kojoj se neprestano insistira. S jedne strane Luthor je istinski nemilosrdan i pametan zlikovac (suočenje sa Supermenom), a s druge strane se ponaša kao pompezni klovn čiji zločinački plan možda ima smisla u Austin Powers filmovima. Slično kao u slučaju Jacksonovog King Konga, ljubav prema starom filmu zasenila je novu viziju.

I gde se onda povlači granica između stripovskog univerzuma sa svojim pravilima i stvarnog sveta tj. njegove verzije s filmskog platna? Kao da ni Singeru ovo nije najjasnije. Njegov Supermen egzistira u nekakvom limbu gde je po potrebi: oživljena deus ex machina, kao i loša imitacija ljudskog bića. U obe varijante, jednako nezanimljiv. Zabavni letnji film, kako za fanove tako i sve ostale – Povratak Supermena je daleko od tog očekivanja. Ali, kada je već krenuo putem kojim se ređe (i teže) ide, Singer je trebalo da nastavi do kraja; uz rizik da film bude mnogo veći komercijalni promašaj. Ovako, pitanje s početka se može preformulisati u konačni odgovor: Kome još treba Supermen.