U haotični život ni po čemu posebnog arhitekte, iznurenog i rastrzanog između poslovnih obaveza i porodice, biva isporučen univerzalni daljinski upravljač – do te mere multifunkcionalan da pruža sijaset opcija preko kojih korisnik kontroliše čak i stvarno okruženje
Novi privid moći koji tokom poslednjih desetak godina pruža upotreba raznoraznih ekran(čić)a pojačan je u filmu
Klik do maksimuma. U haotični život ni po čemu posebnog arhitekte, Michaela (
Adam Sandler), iznurenog i rastrzanog između poslovnih obaveza i porodice, biva isporučen univerzalni daljinski upravljač – do te mere multifunkcionalan da kontroliše čak i stvarno okruženje.
Isprobavanjem, na krajnje zabavan način, svih opcija gadgeta sa natprirodnim moćima, problematizuje se sve rasprostranjenija opsednutost sličnim spravicama, kao i način na koji one oblikuju svest. Oduševljen intervencijama koje mu daljinac omogućava, Michael prvo ubrzava sve aktivnosti koje smatra traćenjem vremena (druženje sa sopstvenom decom ili roditeljima), poštujući real time samo tokom događaja kao što je profesionalno unapređenje.
Iako su
Sandlerovi infantilni likovi, čiji se prizemni humor zasniva na fazonima o telesnim funkcijama, antipatični mnogim gledaocima i kritičarima, u Kliku upravo intertekstualno oslanjanje na dosadašnji rad ovog glumca dobro funkcioniše. Nimalo laskavo, dočarava se usplahireni
pater familias pri pokušaju da se iščupa iz konteksta u kojem se oseća sve bespomoćnije. Ostavivši za sobom svakodnevicu ispunjenu nezanimljivim obavezama, bolešću i osećanjima na koja ne zna kako da reaguje, Michael svoj život automatski fast-forwarduje do te mere da se čitavih godina uopšte ne seća. Ritam filma odražava nestrpljenje i površnost surfovanja televizijskim kanalima. Pojedine scene zaista su urnebesne, ali brojni su i nedostaci: pokušaj da se izazove neopravdano sažaljenje prema protagonisti, upotreba izanđalog rešenja po receptu „to je bio samo san“, kao i neki Sandlerovi ekscesivni gegovi.
Prilikom prvog pojavljivanja Mortyja (nepogrešivi Walken), koji nudi da nesebično reši Michaelove nevolje, odjek ranijih uloga ipak čini da gledalac posumnja u njegovu dobronamernost. Mortyjevi metakomentari, slično zapažanjima montažerke (Franka Potente) u drugom, non-fiction delu filma
Storytelling (Todd Solondz, 2001.), upozoravaju protagonistu kako ne sme dozvoliti da ga šansa da medijski oblikuje realnost učini oholim. Monitor kompjutera, TV ekran – strogo omeđene pravougaone površine – neodoljivi su upravo zato što korisniku, koji putem tastature bira prizore, pružaju osećaj kontrole.
Gde prestaje posmatračeva stvarnost, njegovih (često banalnih) 180 o, počinje neodoljivi svet lepih, vitkih, mladih ljudi koji se kreću u zgusnutom, režiranom domenu. Konzumentu se, u situaciji kad fizički deli isti prostor sa svojim dotad dvodimenzionalnim ljubimcima, može desiti da poveruje kako je i sâm postao deo tih iskonstruisano glamuroznih 180 o, da su spektakl i stvarnost bešavno spojeni.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.