Ljudi po sredini

Scenario: Andrea Berloff (prvi film)
Uloge: Nicolas Cage, Michael Pena, Maria Bello, Maggie Gyllenhaal, Jay Hernandez, Michael Shannon, Stephen Dorff, Frank Whaley, Nicholas Turturro, Jon Bernthal
Producenti: Moritz Borman, Debra Hill, Michael Shamberg, Stacey Sher, Oliver Stone
Zemlja: SAD, 2006.
Trajanje: 129 min.

Scenario: Paul Greengrass
Uloge: Christian Clemenson, Trish Gates, David Alan Basche, Cheyenne Jackson, Khalid Abdalla, Lewis Alsamari, Omar Berdouni, Jamie Harding i još desetine jednako bitnih…
Direktorfotografije: Barry Ackroyd (Za zemlju i slobodu, Zovem se Džo, Vetar koji njiše ječam)
Zemlja: Francuska/VB/SAD, 2006.
Trajanje: 111 min.

Pet godina nakon terorističkog napada na Svetski trgovinski centar u Njujorku i nakon beskrajnih National Geographic/Discovery Chanel emisija i paranoičnog dokumentarnog filma Michael Moora koji mestimično postavlja provokativna pitanja a mestimično potpuno promašuje temu (delovi njegovog 9/11 tužno podsećaju na dnevnik RTS-a iz vremena NATO agresije) došlo je vreme za prvu veliku igranu produkciju posvećenu tom događaju. Kako je Spielberg poslovično zauzet temama iz dalje istorije posla se poduhvatio Oliver Stone koji na neki perverzan način još od J.F.K. – ja pilatovski pere ruke i pokušava da sebe politički repozicionira kroz zaboravljenog a odličnog Niksona ili zlosrećnog Aleksandra, u kome se čak i posle studijskog premontiranja oseća neverovatan dualizam, s jedne strane preterano insistiranje na (u staroj grčkoj, u svakom polisu na svoj način uobičajenom) homoseksualizmu, sa druge, opsednutost eksplicitno desničarskom, od Boga sam poslat da ovo uradim, osvajačkom prirodom glavnog junaka.

Svetski trgovinski centar prirodni je nastavak tog niza. Krajnje sterilni scenario debitantkinje Berloff za osnovu ima istinitu priču o spasavanju dvojice policajaca zatrpanih u ruševinama jedne od kula. Protagonisti filma, kao i njihove brižne supruge su, da kažemo, likovi u potpunosti po sredini dok se u onome što govore i što se dešava njima i njihovim spasiocima mogu prepoznati motivi kolektivnog napora, patnje požrtvovanih malih ljudi koji čine osnovu zajednice, suštinu jednog dana kada su na videlo isplivali sve pozitivne osobine ljudskih bića, što je sve tačno ali u isto vreme i nezanimljivo, kada se uzme u obzir da je film pročišćen od bilo kakve političke diskusije ili eksplicitnog zauzimanja stava, jer, što je ružno reći, ti ljudi nikakav stav ni nemaju. Opet, i to je ono što film čini vrednim razgovora, Stone uvodi i daje veliki prostor liku na prvi pogled toliko nestvarnom da je publika na test projekcijama za njega mislila da je produkt holivudske imaginacije. Čovek koji pronalazi i spasava junake filma verski je fanatik i pripadnik marinaca koji, ponovo, jer mu je Bog to rekao da uradi, oblači uniformu i samostalno obilazi ruševine u potrazi za preživelima. U poslednjim minutima filma on, hladno i sa istim robotskim izrazom lica kakav drži kroz sve scene u kojima se pojavljuje izgovara ključnu rečenicu, biće potrebno mnogo dobrih momaka da osveti ovo. I tako, kroz lik spasioca koji u svojoj osnovi i iskrenosti izaziva pozitivne emocije kod široke publike, Stone nenametljivo crta sliku sveta nakon 11. septembra 2001, sveta ogrubelog, sveta u kome jedan oblik slepog fanatizma porađa drugi.

Za razliku od Stonea, koji kroz istinitu priču pravi očigledno fiktivno delo u kome se, kroz debelu lupu, daju pronaći određeni stavovi ili predviđanja za budućnost, Paul Greengrass (Bloody Sunday, The Bourne Supremacy), britanski majstor lažne realnosti, u svom remek delu United 93 nema potrebu za bilo kakvom nadogradnjom istinitog materijala. Sam izbor teme u tome obilato pomaže, jer Stone pred sobom ima statičnu i, ipak, sladunjavu priču dok Greengrass obrađuje dramski najjači i najfilmičniji događaj tog dana. Kroz priču o letu 93, četvrtom otetom avionu, čiji putnici uzimaju sudbinu u svoje ruke, koja bi se u nekim drugim rukama mogla pretvoriti u uvredljivi patriotski ep, Greengrass takođe nenametljivo u prvi plan izvlači jedno od osnovnih prava čoveka, pravo na izbor. Još važnije, sakrivajući se iza svog kvazidokumentarističkog stila dovedenog do savršenstva, koji je površinski na nivou reenactmenta, on doseže do samih korena dramaturgije kakvu poznajemo i volimo, jer, ako su likovi Svetskog trgovinskog centra ljudi po sredini kakvi se ponekad i mogu susresti u dobro promišljenim filmovima (mada ovde, rekao bih, slučajno), likovi filma Let 93 (koje igraju glumci koji manje glume a više se pretvaraju) su u svoj avion ukoračili direktno iz grčke tragedije, u filmu koji svojom formom postavlja suštinska pitanja odnosa života i umetnosti a koji je dramaturški promišljen i zanatski savršen, beskrajno mučan i beskrajno uzbudljiv.