Kad je Scott sreo Amelie Poulain

Scenario: Marc Klein (po romanu Petera Maylea)
Uloge: Russell Crowe, Albert Finney, Archie Panjabi, Marion Cotillard
Žanr: komično-melodramatična drama
Proizvodnja: USA, 2006.
Trajanje: 118 minuta
Web: www.agoodyear.com

Francuski reditelj Claude Chabrol povodom snimanja svog Pileta na kiselo (Poulet au vinaigre, 1985) izjavio je da se za lokacije u unutrašnjosti Francuske odlučio zbog toga što se tamo dobro jede! Gledajući Scottovu Dobru godinu, gledaocu se sećanje na ovu Chabrolovu šaljivu izjavu pojavljuje samo od sebe! Time ne mislim da prizvocavam bilo šta Chabrolu, čiji je pomenuti film bio odličan, štaviše, izgledalo je kao da je poželeo da njime pokaže tada netom izvikanom Beineixu (Diva, 1982) kako se na filmu barata poštarom, tj. tzv. malim čovekom.

No, Scottu se, pak, ima šta prizvocati: film je dugačak – što ne znači da traje specijalno mnogo minuta, nego da je, s obzirom na omalenu radnju, 118 minuta u ovom slučaju previše; žanrovski je pomešan, i to ne naročito skladno: usred pretećih kadrova drame o identitetu gde iz prošlosti svaki čas može da iskoči zločin, umesto intrige pojavljuju se naprasno slapstick-pasaži, a melodramatski završetak na sve to leže baš kao da ga je Scottu, ne ni sasvim odgovorno, nego posle dobre večere na godišnjem odmoru, savetovao sam tvorac Poulainove Jean-Pierre Jeunot.

Ipak, Dobra godina nije loša zato što je loša, nego zato što nije dobra! Reći ćete da je to problem svakog B-filma ili filma koji je na tragu B-produkcije. Da, ali ovde reč nije o B, nego o A-produkciji: reditelj je vešt, glumci su dobri, kamera odlična, ambijenti raskošni – jedino što ili malu priču nije trebalo pričati velikim simbmboličko-jezičkim sistemom, ili joj je, što je bilo jednostavnije, trebalo dodati neki produkt ljudskog zla, pa da forma ima i sadržaj. Ovako, niti znamo zašto glavni junak prvo neće da se vrati na mesto svog odrastanja, niti znamo zašto na kraju hoće da ostane na njemu. Da je odrastanje imalo neki traumatični momenat primeren idiličnosti francuske provincije, sve bi nam bilo jasno: junak se u nežnom periodu mladosti prestravio i ukočio u razvoju, a sad je došlo vreme da, ojačao, pobedi strah i rascveta se u ono što zreo čovek treba da bude. Međutim, niti je junak na početku prestravljen, niti je na kraju procvetao, niti je vidno siromašniji, niti bogatiji, štaviše, izgleda kao da se olenjio, a i da mu je sve što predstavlja razrešenje njega kao problema (jer, drugi problem u filmu ne postoji) palo s neba.

Šta smo, dakle, gledali dva sata? Lepe prizore! A šta smo saznali? Da je lepše živeti lagodno nego rmbačiti. Kako se to postiže? Nasleđem. A ako smo nasledili samo ravne tabane ili sklonost bubuljicama u pubertetu? Eh, onda – biiip: Dobra godina je najnoviji film Ridleya Scotta, a ne zlatna ribica!