Posle samo godinu dana! Zaista nema stranog benda koji nas toliko često posećuje kao oni, verovatno zbog verne fanovske baze koja će doći i ispuniti koncertni prostor svaki put kada Tuxedomoon dođu da sviraju u Srbiji
Nudeći umesto zabave tmurne refleksije, umesto zgodnog refrena produžene instrumentale, umesto utehe u muzici svest o egzistencijalnoj otuđenosti i zbunjenosti modernog doba, anti-rock vizionari
Tuxedomoon najbolje se slušaju u samoći i tišini. Baš kao na većem delu koncerta. Na momente vrlo sveden zvuk, spor i ispunjen teskobom, ali uz izvesnu filozofsku distancu koja im omogućava da se objektivno sagledaju, zahtevajući intimnu atmosferu.
To je zvuk koji se ne nameće, često delujući krhko i kao da svaki čas može da stane, dok snažnije numere u najboljem slučaju često sadrže osnovu od dva akorda koji se ponavljaju, prikazujući više nemoć nego izliv energije. Nove pesme su nešto poletnije i komunikativnije, predstavljajući pop interpretaciju standardne slike Tuxedomoona. Ali to je i dalje daleko od onog što se podrazumeva pod pojmom pop.
Postoji više lica benda: ponekad Tuxedomoon nalikuju klasičnom kamernom orkestru. U drugim momentima – uz često prisustvo električne gitare s distorzijom i korišćenje ritam mašine, uz tanak zvuk basa koji svojim deonicama podseća na pauka koji se uspinje uza zid – bend pokazuje svoje postpunk korene. Prolazeći kroz stare i novije pesme, pa čak i one koje tek planiraju da objave na sledećem albumu, početno hladna atmosfera polako je počela da se topi, tako da je na kraju delovalo pomalo neočekivano kada je publika počela da viče kako bi pozvala bend na bis, i to dva puta.
Bilo je dosta komunikacije na relaciji bend-publika, i tu se naročito istakao Blaine L. Reininger (vokal, violina, gitara) svojim dosetkama i najavama pesama, ublažavajući donekle ozbiljnost benda, dok je Steve Brown (vokal, saksofon, sintisajzer) u početku bio povučen i delovao pomalo odsutno, da bi se kasnije i on uključio.
Čini se da bi neka vrsta koreografije ili pratnja video-bima bila idealna za njihove koncerte; uostalom, tako nešto smo već imali prilike da vidimo tokom njihovih ranijih gostovanja. Međutim, bez toga se stvara utisak praznine, koji se dobro uklapa u kontekst njihove muzike, kao opisivanje pustoši urbanih pejzaža modernog doba. No, čini se da bend deluje vrlo teatralno, i svaki pokret na sceni kao da odaje nešto.
Način na koji Brown ostavlja saksofon za vreme pesme i seda za klavir, ili način na koji Reininger svira svoju gitaru, dok Peter Principle stoji mirno tokom cela dva sata koncerta i gotovo bez pokreta svira dugačke i monotone bas deonice, sve to deluje kao neka vrsta performansa. Ne viđamo često bendove koji se oblače u odela i deluju kao da su odmetnuti univerzitetski profesori rešeni da ruše konvencije, Tuxedomoon nalaze svoje mesto negde između akademizma i pop-kulture, ne pripadajući do kraja ni jednom od ta dva sveta.
Na kraju koncerta su se poklonili kako dolikuje glumcima u predstavi, dirnuti ovacijama publike, i srčanošću iste koja ih je prinudila da tri puta ponove isti ritual posle kraja koncerta i izlaženja na bis. Čini se vrlo verovatnim da nećemo dugo čekati da ponovo dođu.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.