Mudri starci koji mogu da posavetuju one u punoj snazi ili one koji se tek formiraju i da time krucijalno utiču na budućnost sveta, čini se, postoje samo u bajkama, mitovima ili kao oruđa svekolikih zatucanih zloupotreba. No, ni u tim virtuelnim prostorima mudri starci ne bi postojali da se ponekad zaista i ne događaju. Neosporno, Clint Eastwood je jedan od njih
Scenario: Iris Yamashita
Uloge: Ken Watanabe, Kazunari Ninomiya, Tsuyoshi Ihara, Ryo Kase, Takashi Yamaguchi
Žanr: ratni film
Trajanje: 140 min.
Proizvodnja: SAD, 2006.
Web:
http://iwojimathemovie.warnerbros.com
Ima jedan pesnik koji se zove Jevgenij Jeftušenko i on ima jednu pesmu koja se zove Tajne. Sasvim nepovezano sa promišljanjem Jeftušenka, ali veoma povezano sa poslednjim filmovima Clinta Eastwooda, pala mi je na pamet ta pesma - Tajne. U njoj autor, naime, kuka nad uobičajenim efektom starenja koje ukida tajne, tj. romantične ili bilo kakve konotativne mistifikacije u vezi sa običnim predmetima.
Međutim, Eastwood nam, sasvim suprotno, u svoja dva poslednja filma pokazuje upravo obične predmete, zastave i pisma, svedene na njihove najprostije denotacije, a da se pri tome od važnosti, uzbudljivosti, poetičnosti, emocije i ideologije ne gubi ni najmanji deo. Za takav neverovatan umetnički i filozofski domet nije dovoljna pamet, potreba je i starost neuobičajenog čoveka.
Da, u Zastavama naših očeva zastave su samo krpe (koje, da stvar bude gora, služe za mahanje pred očima manipulisanih masa od kojih valja iznuditi novac za nova profiterstva ratnih i svih ostalih manipulanata). Da, u Pismima sa Ivo Džime pisma su samo ispisani papiri (pa još i lični, sitni, šturi, prepuni opštih mesta iz života običnih ljudi). A opet, oko njih je raspoređeno sve što smo u istoriji ratnog filma, a i šire od toga, ikada mogli da vidimo i saznamo.
I kako je i red, onim što vidimo u scenama Drugog svetskog rata, najdirektnije se komentarišu najnovije američke vojne intervencije i ratni odgovori nesretnih američkih protivnika.
Za razliku od hladnog i optužujućeg prikaza američke verzije priče o Ivo Džimi, gde se ne zna da li su gori oni koji rat vode ili sirote majke koje se mole da rat prestane - ali bi, ipak, rado imale sinove heroje - japanska verzija je lična i emocionalna. I dok se dobitnicima kroz Zastave gadljivo saopštava da je neophodno da prestanu sa lažima, gubitnicima se kroz Pisma preporučuje da se promene u odnosu na arhaični sistem vrednosti.
Naime, čuvena deca američkih protivnika u ime čijeg života, sreće i prosperiteta se, navodno, uvek ratuje, nisu ni ugrožena od strane američkih vojnika - ona su ugrožena krutošću patrijarhalnih sistema sopstvenih otadžbina zbog kojih će ostati siročad. A takođe i surovošću kultura kojima pripadaju, a koje im - ističući važnost očuvanja predačkog identiteta - ukidaju mnoga prava, pa i pravo na nežnost.
Kao metafora za to, u pismima je prikazana porodična komunikacija koja je, ma kako bila istaknuta, bolno štura, a hipertrofirana surovost celokupnog sistema zasnovana je na principu časti koja ne mari za pojedinačne živote niti za dečje suze nad ubijenim psom.
I kad je reč o šturosti i surovosti, Eastwood ih nije rezervisao na neamerikance: šturost pisma američke majke gađa obe strane, a američku surovost autor još pokazuje i kao otrovniju, kao čisto ljudsko zlo koje nema japansko utemeljenje u aristokratskim kodeksima, već u banalnoj lenjosti, animalnoj probitačnosti i aroganciji onih koji se smatraju većinom.
Ipak, različito nego u Zastavama koje bi se mogle događati i danas, Pisma Ivo Džime i bukvalno i preneseno govore o radnji koja se vršila i izvršila u prošlosti, pa tako daju i uputstvo kako se iskobeljati iz zla sa druge strane američkog nišana.
Kao prvo potreban je prosvećeni i prema celom svetu otvoreni vladar koji će spasti podanika; ali, uz vladara potreban je i specifičan podanik - onaj u čijoj ruci bolje leži ašov, nego puška, podanik koji nije kukavica, ali nije ni mačo, sposoban da preživi poraz budući da mu je mnogo više stalo do života, nego do pobede.
Tek iz takve, pomalo švejkaste, jurodive pozicije poraženog, poručuje nam Eastwood (a i Aleksandar Kožev u svojoj Fenomenologiji prava) iznići će modernije i demokratičnije društvo koje ima izglede za nekakvu neautističnu budućnost one ugrožene dece o kojoj se rado govori.
„Pognutu glavu sablja ne siječe“, a kad je glava već pognuta jedini joj je spas da se ne valja u samosažaljenju, već da tamo dole, organizuje aparate buduće, perfidnije borbe za oslobođenje: rad, tj. prosvetu, nauku, umetnost, pravo i druge institucije koje kroz toleranciju i kreativnost dovode do mogućnosti da slabi vladaju jakima.
Do mogućnosti da jaki moraju da aplaudiraju i takvim delima kakva su filmovi Clinta Eastwooda, ako ne žele da ispadnu glupi u društvu, pa još i smrdljivih tragova nečovještva jer im zakon u topuzu leži.
Clint Eastwood je svakako najmarkantnija i najkotraverznija pojava žive američke kinematografije. On je autor koji je dva puta počinjao u Evropi, tj. kod kuće je prepoznat i kao glumac i kao istinski značajan reditelj tek kad to prvo Evropa aminovala.
Uz to, Eastwood je neko ko je uspeo da se popne dovoljno visoko da može da kaže ono što se obično govori odozdo, a da penjući se ne zaboravi šta je hteo da kaže. Zatim, da to što govori bude mudro, čvrsto i pitko. I, najzad, da znajući sve što zna očuva volju da to i saopštava.
Ovo poslednje izaziva moje najdublje divljenje jer biti pametan, ostariti i spoznati svet, a i dalje participirati u njemu dokaz je veličanstvenog uspeha u borbi protiv mizantropije u kojoj teško uspevaju i mislioci koji su od Eastwooda mnogo manje svetovno opredeljeni.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.