Scenario: Olivier Danah, Isabelle Sobelman
Uloge: Marion Cotillard, Silvie Testud, Gerard Depardieu, Jean-Pierre Martins, Emmanuelle Seigner
Žanr: biografski film
Trajanje: 140 min.
Proizvodnja: Francuska/Engleska/Češka, 2007
Sedamnaest godina posle Besonove donekle neo-barkone Nikite, dobronamerni gledalac bi uz nešto truda mogao da se ubedi da je kič koji se pojavljuje u tom filmu bio deo svesnog izbora autora. Beson je raznim stilizacijama pokušavao da zaobli sve one neravnine nastale u pokušaju da na francuskom filmadžijskom tlu odgaji biljku američkog žanrovskog porekla.
Za razliku od njega, Dahan, praveći biografski film o
Edit Piaf, francuskoj muzičkoj ikoni prve polovine XX veka, odlučio se da one Besonove neravnine tretira kao samopodrazumevajuću, autohtonu pojavu.
Besonova Nikita (Anne Parillaud) kreveljila se u trenutku prelaska iz anarhoidnog adolescentskog ništavila u metaforu života zrele osobe. Za sistem je morala da čini mnogo više od uobičajenih stvari kojih se adolescent gadi.
Da bi stvar bila jasna, tj. da bi se od tolike zrelosti mogla zgroziti i zrela publika, Nikita je dobila isturenu poziciju plaćenog ubice koji to radi po nalogu i u ime države. Naravno, u međuvremenu, kao i u životima običnih ljudi, morala je da se školuje i „legne na rudu“ čemu škola i inače služi.
Dahanova Edit Piaf (Marion Cotillard) krevelji se tokom celog filma. Ne ulazeći u raspravu da li je njena gluma za Oskara ili je negledljiva, pogledajmo zašto je to tako.
Edit Piaf je bogom-dana umetnica. Kao i Nikita, svoj poziv Piafova na početku obavlja instinktivno i po ulicama. Posle preokreta u kojem biva zapažena od onih koji imaju negovane ruke, pa zatim i donekle školovana, i Piafova počinje da radi za sistem: ona peva za višu srednju klasu.
Međutim, kako je za razliku od ubijanja umetnost društveno priznata aktivnost, Piafova, paradoksalno, nema ventil i nalazi se u goroj poziciji od Nikite! Različito od onih koji se bave proizvodnim i uslužnim delatnostima (pa bili to i prljavi poslovi za državu), umetnici nemaju pravo da mrze svoj posao. Oni ne mogu nekažnjeno da sabotiraju sami sebe rutinerstvom, niti da jedva čekaju vikende i godišnje odmore.
Jer, ono što je drugim ljudima opuštanje, igra i zabava, to je umetnicima posao. I tada, emocionalno nestabilne osobe počinju da se, u bukvalnom i prenesenom značenju, krevelje: „Ako ne mogu da se iskobeljam, barem ću sesplaziti, bukvalno ili kroz hirovitost, alkohol, drogu, promiskuit...“ Tako je barem to želeo, a i uspeo da nam prikaže Dahan.
Claude Lelouch, koji je u svoje vreme snimio film Edit i Marsel (1983), obratio je bio svu svoju pažnju na, navodno sudbinsku, vezu glavne junakinje sa svetskim prvakom u boksu Marcelom Cerdanom. Ta veza u stvarnom životu trajala je svega dve godine okončavši se Cerdanovom smrću 1949, a Edit Piaf ga je nadživela punih 14 godina udavši se u tom razdoblju dva puta. No, nepridržavnje istine svakako nije bilo među glavnim problemima ovog filma.
Dahan se sa svoje strane potrudio da obuhvati ceo život Piafove. Odlučio je njeno ludilo prenese na gledaoce skakutanjem po vremenu čas napred, čas nazad, sve dok se ne izgubi uporišna tačka. Gubitak uporišne tačke zamišljen je kao fatalni ishod onoga što je simbolisalo duh vremena jedna Francuske koje više nema.
Jedini problem ovako postavljene simbolike u tome je što publiku sve to samo zamara - za saosećenje potrebno je da glavni junak bude pogodan za emocionalno vezivanje ili poistovećivanje. A Dahanova Edit Piaf to nije: ako gledalac nije ušao u bioskopsku salu voleći je od ranije, tu je zavoleti neće! Nema te napaćenosti u detinjstvu zbog koje bi nekome bila oproštena tolika samopopustljivost (o sopstvenom zanemarenom, mrtvom detetu smeštenom u malu-malecnu epizodu sećanja da i ne govorimo).
Zbog toga što razlikuje dobro od zla i uči da vodi računa o drugima i o sebi, fiktivna Besonova Nikita završava slobodna, a stvarna Dahanova Piafova koja sve to ne čini - završava mrtva. Toliko i o razlikama između mita i istorije među kojima savremeni Francuzi očigledno pokušavaju da se razaberu.
U ovom slučaju sahranjujući istoriju, što odmah stvara pogodnu klimu za bujanje mita. A koliko su opasni mitovi kad iz teorije uđu praksu i počnu da je motivišu, čitajte u dnevnim novinama. Očigledno, ne samo u domaćim.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.