Doba Zodijaka

Scenario: James Vanderbilt (po knjizi Roberta Graysmitha)
Uloge: Jake Gyllenhaal, Robert Dawney Junior, Mark Ruffalo, Anthony Edwards, Brian Cox, Elias Koteas, Dermot Mulroney, Philip Baker Hall, Chloe Sevigny, John Carroll Lynch
Žanr: drama/triler
Trajanje: 158 min.
Proizvodnja: SAD, 2007.
Web: www.zodiacmovie.com

Sedam, film Davida Finchera iz 1995, pokrenuo je lavinu filmova o serijskim ubicama, koji su se poput pijavica kačili na zasluženu slavu prethodnika, poput imitatora u slučajevima stvarnih serijskih ubica. Usledili su Poljubi devojke, Sakupljač kostiju, Uskrsnuće... (Resurrection sa Lambertom), a ovaj poslednji u nizu bio je i pokušaj iskusnijeg kolege Mulcahya da kopira Fincherov stil režije iz Sedmice.

Kada je sâma priča u pitanju, a ona ide mnogo dalje od pukog „ko je ubica?“ trilera, Sedam ostaje nedodirljiv. Pojedinci su svedeni na nosioce suprotstavljenih ideja (tj. ideala), kao što su to dvojica detektiva, pa i sâm ubica, koji je tretiran kao svojevrsno oruđe (oslobođen ličnosti, identiteta, čak i imena) u priči koja se može posmatrati kao mračna i nihilistična refleksija spram modernog društva. Onog koje, između ostalog, i stvara serijske ubice (ili ih, makar, čini kreativnijim...), ali tek kao jedan nusprodukt pretežno apatične svakodnevice.

Zločin je tako kulisa za veću priču koja biva gorko sumirana u završnoj replici, kada detektiv Somerset parafrazira Hemingwaya („Ernest Hemingway je jednom napisao: Ovaj svet je divno mesto, i vredi se boriti za njega. Slažem se sa drugim delom.“).

Zodijak je bitno drugačiji film, i ne treba očekivati Sedam 2. Ne samo kada je reč o tretmanu premise, već i o inspiraciji za ovu priču potekloj iz vremena daleko pre nego što su priče o serijskim ubicama osvojile Holivud, iz realnog života ljudi koji su na različite načine bili povezani sa jednim od najčuvenijih (ili bar medijski najeksponiranijih) slučajeva serijskog ubice, još od vremena sada arhetipskog Džeka Trboseka.

Bezimeni grad iz Sedmice ustupio je mesto izuzetno realnom i do detalja dočaranom (muzika je naročito pažljivo odabrana i doprinosi atmosferi) San Francisku s kraja 60-ih. Nosioci ideja ustupili su mesto likovima baziranim na stvarnim ljudima i njihovim životnim pričama. Na posletku, čitava matrica trilera gurnuta je u drugi plan (mada ne i potpuno napuštena) u korist drame u ključu biografskog filma, ili popularno biopica.

I to od one vrste biografskog filma gde se portret naslovnog junaka konstruiše u njegovom odsustvu, prateći više paralelnih istraga i kroz njih životne priče onih koji su taj lik pokušali da skiciraju i dokuče.

Zodijak je pomalo nalik na DžFK Olivera Stonea. Samo što umesto jednog centralnog protagoniste za koga će se publika vezati, pratimo grupu junaka vođenih različitim motivacijama, čiji se putevi povremeno ukrštaju. I svaki od njih ima dobar razlog da bude deo ove priče. Poput autodestruktivnog ali neodoljivo zabavnog reportera (uvek odlični Downey Jr.) ili povučenog i revnosnog policajca koji se povlači jer shvata da neće uspeti da dođe do zadovoljavajućeg rešenja (ubedljivi i nenametljivi Anthony Edwards). Zapravo jedini junak koji liči na standardnog filmskog junaka (i to tek u poslednjoj trećini, kad njegova priča dolazi u fokus) je Grejsmit, karikaturista i ljubitelj zagonetki, a ujedno i autor knjige na osnovu koje je snimljen film. Opsednutost slučajem na tragu glavnih junaka iz Crne Dalije (nažalost, nikad nećemo videti nesuđenu Fincherovu verziju), rastrzanost između te opsesije i porodice iz koje proizilaze očekivani problemi kod kuće, kao i kretanje na ivici brijača između igranja mozgalica i stvarnog života (otrežnjujuća scena u podrumu).

Izvesni višak samosvesti kod ovog junaka moguće je posledica želje autora romana, kojoj se Fincher očigledno nije suprotstavio, da Grejsmita (tj. sebe) približi klasičnom filmskom heroju. To u poslednjoj trećini filma pomalo narušava dotadašnji dokumentaristički stil pripovedanja.

Rediteljski, Zodijak je na tragu najboljih filmova Alana J. Pakule. I to ne samo klasika Svi predsednikovi ljudi, sa kojim Zodijak deli elemente zapleta, već i nešto opskurnijeg, atmosferičnog trilera Klut. Naročito u nekoliko čisto trilerskih deonica Zodijaka, kao što je savršeno jeziva elipsa koja prekida scenu sa ženom i bebom u kolima (kratko zadržavanje daha uz pomisao: neće valjda).

Da li zbog posvećenosti jednoj konkretnoj eposi ili je pak reč o svesnom konceptu, tek Fincher je odlučio da znatno ublaži agresivni rediteljski stil koji je savršeno funkcionisao u filmovima Sedam i Borilački klub, ali je zato postao očigledno samodovoljni manirizam u rutinskom trileru Soba panike.

Zodijak ne samo da je najbolji film snimljen digitalno, već je ovaj Fincherov zaokret ka znatno svedenijem izrazu zaista prijatno osveženje.

Kako Zodijak nikada zvanično nije identifikovan, već su ubistva naprosto prestala, Fincher se odlučuje za jednostavan ali ipak efektan epilog u kome se Grejsmit prvi i poslednji put susreće s čovekom za koga veruje da je ubica.

Nakon razmene pogleda umesto razmene vatre, sledi epilog koji nas obaveštava šta se dalje dešavalo sa glavnim akterima. Zodijak je, ako je verovati Grejsmitu, sada već pokojan, ali ako je stvarnost (a često jeste) do te mere čudnija od fikcije (pa čak i kad je fikcija bazirana na stvarnim događajima), onda je možda i Zodijak u tami bioskopa uživao u ovom filmu.

U pismima, koja je žedan medijske pažnje slao javnosti, pominjao je kako bi voleo da se jednog dana snimi film o njemu. Fincher je ipak učinio mnogo više od toga, napravivši posvetu jednom vremenu i običnim ljudima koji su bili zastrašeni, ali i fascinirani opipljivom blizinom smrti.

Jer kao što dvosmisleno sročeni tagline kaže: „Postoji više od jednog načina da vam ubica oduzme život“.