Ni Rimljana, ni varvara

Reditelj Antoine Fuqua svoju karijeru je započeo radeći muzičke i reklamne spotove i u tom šarenom, lepo plaćenom i, nada sve, prljavom poslu visoko je dogurao radeći za slavne, što bendove, što, kako li se ono na srpskom kaže, brendove.

Ovenčan mnogim nagradama za prethodnu delatnost, krajem devedesetih, Fuqua je prirodno, iskoračio u film, nastavljajući da sledi stil, logiku i ideologiju spotova. Njegov Dan obuke (Training Day, 2001.), na primer, otvorio je pre tri godine FEST pokazavši nam kako Fuqua vlada visokim vizuelnim i niskim dramatrurškim dostignućima savremenog američkog filma. Od tada snimio je još tri filma od kojih je poslednji Kralj Artur, videćemo kakav, a da je svetla budućnost pred njim, ovaj za neke stvari neostporno talentovani autor pokazuje i oglašavanjem da će se iduće godine pojaviti njegovo novo ostvarenje – The Untouchables: Capone Rising.

Bez pesimističkog prejudiciranja i zluradog trčanja pred rudu, ipak, usudiću se da kažem svima koji su voleli De Palmine Nedodirljive da će ih Fuqua u najmanju ruku iznervirati. Kako to znam? Pa, otprilike isto onako kao što Clint Eastwood u Na liniji vatre (In the Line of Fire, 1993) kaže: „I know things about people!“ znajući da će John Malkovich pokušati da ubije predsednika, ili, i sličnije, kao što Eastwood na kraju istog filma kaže „I know things about pigeons!“ predskazujući koji će golub da zaskoči koju golubicu!

Gledajući Kralja Artura koji traje kao što traje epsko vreme sa lirski i po snegu goluždravom Ginevrom koju glumi Keira Knightley i hamletovski dramski depresivnim Arturom kojeg tumači Clive Owen, publika bi mogla i da zaspi, ali se to, srećom i nesrećom ne dešava; srećni deo oličen je u zanimljivosti prizora, a nesrećni u iritantnosti koju izaziva dramaturško- ideološko mahanje koječime o čemu autor ništa ne zna.

Zamislimo na trenutak da ni publika o istoriji ne zna ništa – tada bi, iz Fuquavog filma lako mogla da zaključi da su Rimljani isto što i Hrišćani, da su Saksonci agresivno krilo hevimetalaca, a da su Britanci pagani u permanentnoj tranziciji; takođe, i da je čovek bez paganskog Boga i bračne ili vanbračne zajednice ništa, te da se hrišćanstvu treba kad-tad odupreti slobodnom voljom i oružjem! Bez obzira na lične afinitete, teze bi mogle biti čak i zanimljive, da su makar dosledno iznesene i zastupane. Međutim, sve, ali apsolutno sve što u filmu postoji osim tehničkog baratanja sredstvima režije, specijalnih efekata, kamere i montaže, dogodilo se slučajno i bez reda unutar beskrajnog pretvaranja da autor virtuozno vlada materijom koju može da interpretira prema onoj, mnogo hvaljenoj slobodnoj volji. Oružje je svakako tu negde, ali o tome čitajte u tabloidima!

Gore pomenuti Dan obuke iz ove perspektive čini se kao „belo perje“: bio je, prema načinu saopštavanja ideja, sličan kokicama bez kojih ga nije ni vredelo gledati, a prema idejnom planu sličan zaostaloj ljuskici kokice između zuba. U Kralju Arturu je, pak, čini se došlo do mešanja kokica sa drugom, pomalo užeglom brzom hranom, žabama i babama. Ko sve to može da proguta za vreme bioskopske predstave i da ostane živ, svaka mu čast – taj je čovek novog vremena!

Znajući da je ćutanje najbolja negativna kritika umetničkog dela, na ovom mestu ću - bolje ikad nego nikad - zaćutati.