Art&Music festival u Istri predstavlja relevantno mesto za proveru kvaliteta mladih bendova, razmenu ideja i informacija, kao i za sklapanje novih poznanstava; i važnu tačku u izgradnji samopoštovanja svakog benda
A&M Festival daje najbolji presek rock produkcije u regionu. Reč je o manifestaciji koja ima dostojanstvenu tradiciju dugu 14 godina čiji programski cilj je - konkretan i zdrav. U tekstu koji stoji na zvaničnom sajtu piše da je „nastao kako bi se uz pomoć kompetentnih ljudi iz branše i podršku medija, te neizostavnu ulogu diskografa i zadovoljne publike, pružila mogućnost mladim neafirmiranim izvođačima da upravo ovaj festival bude odskočna daska njihove karijere“.
Žiri festivala okuplja respektabilna kritičarska imena, kao i ljude koji se bave muzikom (producente i muzičare) iz regiona različitih generacija. Ove godine je brojao sedam članova i činili su ga: zagrebački kritičar i muzičar Ante Perković (predsednik žirija); Damir Martinović Mrle iz Let 3, urednik u Dallas Recordsu; pulski producent Edi Cukerić koji je proletos snimao debi Goribora; vlasnik lokalnog studija Partyzan i nekadašnji basista Spoonsa Ivo Lorencin; slovenački rock novinar Igor Bašin; te iz Srbije enciklopedista Petar Janjatović i Popboksov Aleksandar Pavlić.
Kafe Epidemija u Puli je tokom dana srce festivala, mesto gde možete videti i upoznati sve bitne ljude iz organizacije, uključujući i onog najvažnijeg - Branimira Slijepčevića Bradu. Kao i on sam, Puljani su zaista ljubazni, i u svakom trenutku spremni da vam pomognu, kakvu god nedoumicu da imate: o nekoj gradskoj ulici, ceni smeštaja ili destinaciji plaža.
U Epidemiji se održava celokupan prateći program A&M festivala – serijal rockumentaraca, promocije knjiga, izložbe stripova i novih izdanja koja se tiču popularne kulture iz regiona. Svakog dana tu se održavaju barem dva dodatna programa i teško je postići pokrivanje makar polovine. U ovom izveštaju će biti obuhvaćen mahom glavni program: takmičenje 10 mladih bendova (pet iz Hrvatske, četiri iz Srbije i jedan iz Bosne) koje je održano za vreme našeg boravka u Puli: od 16. do 18. avgusta na tvrđavi Kaštel.
Kao što je već uglavnom poznato, ove godine je ubedljivo prvo mesto osvojio beogradski indie rock bend Repetitor, a prvi put u istoriji festivala se dogodilo da su se glasovi žirija poklopili sa glasovima publike.
Blicevi i jaguari
Prvo polufinalno veče je održano u četvrtak. Gotovo neizbežno za ovakav događaj je da najviše vremena namenjeno tonskoj probi pojede zvezda revijalne večeri, ovoga puta popularni riječki bend Urban. Beogradski predstavnici su u toj podeli karata najlošije prošli –
Repetitor nisu mogli da nameste zvuk jer nikoga nije bilo na bini da im pomogne, a proba
Tussilaga je trajala samo 10-ak minuta.
Početak
takmičenja je bio zbunjujući. Dva hrvatska metal benda različitih usmerenja,
Downfall iz Rijeke i
Skepsis Positive iz Pule, izlazili su iz okvira koncepta festivala: više su se oslanjali na težnju da što vernije slede uzore i što bolje (brže i agresivnije) zvuče, nego na ideju originalnosti i autorstva. Ovakvo razmišljanje u Srbiji ima svoj pandan u delatnosti Vlade Jankovića Džeta.
Takav početak je dodatno pojačao dobar utisak koji su prvog polufinalnog dana ostavile beogradske grupe Tussilago i Repetitor, svaka na svoj način.
Nastup Tussilaga je pažljivo osmišljen. Dečaci u mornarskoj odeći prate zanimljivom mešavinom alternativnog i pop zvuka misterioznu plavušu (Zoja iz Lira Vege) koja izaziva bliceve foto aparata ispred bine i znatiželju prisutnih. Međutim, činilo se da je blaga nervoza prisutna na bini. To nikako nije uticalo na briljantno izvođenje gitariste, koji na svom Jaguaru (gitari) neverovatno lako kombinuje jednostavnost, čvrstinu i duhovita rešenja.
Repetitor su već prve večeri publici i žiriju pokazali retko viđeno samopouzdanje i drskost. Bez tonske probe, odvrnuti do kraja i podredivši sve potencijalne tehničke manjkavosti htenju, bukvalno su primorali razuđenu publiku da priđe bini i prepusti se njihovom karakterističnom spoju novog talasa i garažnog rocka.
Grof Đuraz iz Banja Luke nastupili su kao poslednji u takmičarskom delu programa prve večeri. Odeveni u vampirske kostime sa sve šminkom, u svojim pesmama zbijali su (ne)slane šale na račun tranzicione zbilje i mračnog nasleđa skorije istorije. Izraz Grofa Đuraza se nadovezuje na tradiciju ranijih domaćih kultur-političkih provokatora u rangu Zabranjenog Pušenja ili Ramba Amadeusa, i moglo bi se reći da su napravili dobru atmosferu u publici.
Boravak na koncertima možete iskoristiti i za opuštanje na izvanredno odabranoj lokaciji festivala. Tvrđava Kaštel se nalazi na jednom od brežuljaka oko kog se razvija Stari grad. Terasa tvrđave, na kojoj se nalazi kula, otvara posetiocu predivnu panoramu dva zaštitna znaka Pule: poznatu Arenu (u kojoj se mesec dana ranije odigrao čuveni filmski festival) i pristanište sa nekad ponosom SFRJ industrije – brodogradilištem Uljanik.
Svi me vole dok me ne upoznaju
Drugog dana je u kafiću Epidemija održana promocija izdanja sasvim neobičnog novog autora iz Hrvatske.
Ante Perković je ne samo jedan od prvih hrvatskih blogera i najaktivnijih rock novinar, već i zanimljiv muzičar. On je predstavio svoj debi
Svi me vole dok me ne upoznaju, koji je snimio kod kuće, objavio na vlastitoj etiketi i koji sam promoviše i prodaje na putovanjima.
Perković je tom prilikom odsvirao nekoliko pesama na akustičnoj gitari, koje odišu kantautorskom samoironijom na račun ulaska u srednje godine i pogrešnih/ispravnih izbora.
Žiri je druge večeri na Kaštelu imao težu situaciju. Bendovi iz Hrvatske su zvučali zaista savršeno u svojim vizijama neogrunge i nu-metal zvuka u slučaju grupe
K.O.H (Karlovac), i indie melanholije i sonične melodrame benda
The Orange Strips (Labin). To se pokazalo kao visok standard za bendove iz Srbije.
Shiroko su, doduše, uspeli da daju dostojan odgovor na ovaj izazov. Sa hermetičnim konceptom koji kombinuje nasleđe progresivne muzike sa plesnim ugođajima i elektronikom, oni su zvučali ubedljivo, ali atmosfera koju prave na koncertu je neretko hladna i statična.
Najviše problema druge večeri imala je grupa
Sajsi. Njihov zvuk bi trebalo da se kreće negde između HC-a i funka. Međutim, nedovoljno tačni, nekontrolisano bučni, sa zvukom koji je potpuno prekrio najzanimljiviju srpsku MC Ivanu, oni nisu uspeli da pokažu zašto su za kratko vreme u Srbiji podigli toliko prašine. Jednostavno, vokali (sestre Tijana i Ivana Rašić) su ostali u drugom planu, a bend se često prepuštao neizvesnostima i retko se događalo da zajedno završe pesmu.
Zagrebačke
Tričke su najzabavniji hrvatski bend i nove uzdanice na etiketi Zdenka Franjića
Slušaj najglasnije! Ova osmočlana postava možda oskudeva u tehničkom domenu izvođenja, ali zato ima nekoliko jakih aduta. Njihov pristup je neobavezan, jedini motiv očigledno im je zabava i druženje, a tri pevačice (zbog čega se i zovu Tričke) svojim glasovima i koreografijom gledaoca jednostavno ne mogu da ostave ravnodušnim. Osim toga, oni nisu pretenciozni što se same muzike tiče – to je jednostavan punk-rock izraz obogaćen konciznim tekstovima.
Pošto je žiri na kraju druge večeri proglasio Repetitor, K.O.H. i The Orange Strips (koji su ušli kao treći izbor žirija, pošto je publika Repetitor odabrala za svog favorita) za finaliste, na bini su se pojavili veterani Buldožer i još jednom podsetili čime su zadužili domaću pop kulturu.
Patosiranje
Promocija CD singla
Sjajne niti Goribora i najava njihovog debi albuma koji za zagrebački Dancing Bear treba da izađe na jesen, bio je poseban događaj trećeg dana festivala. Posle kratkog poluakustičnog svedenog ali uzbudljivo mračnog seta, usledilo je druženje sa starim i novim poznanicima.
Finalno veče proteklo je u oštrom sudaru dva koncepta. Bendovi iz Hrvatske imaju odličnu opremu i znaju kako se sa njom radi. Profesionalnost i muzičko umeće prosto imponuju i kod The Orange Strips i kod K.O.H. Međutim, ako se izuzmu tekstovi na engleskom kod oba benda, prednost Repetitora je bila ogroman entuzijazam i energija koji izbijaju u svakom trenutku.
Njihov nastup finalne večeri je bio odsviran u još žešćem tempu, i zvučao je kao susret svetova Sonic Youtha i Stoogesa. Poslednji deo završne pesme I wanna Be Your Dog, pevač Boris Vlastelica je proveo na podu bine šutirajući distorziju. Epilog, što se tiče pobednika, bio je gotovo poznat i samo se čekao trenutak formalnog proglašenja.
U revijalnom delu upečatljive nastupe su ostvarili prošlogodišnji finalisti Goribor i prošlogodišnji pobednik, bend One Peace Puzzle iz Rijeke. Nastup Goribora, prvi sa bubnjarem (Puljanin Marco Quarantotto, apsolvent Jazz akademije u Gracu, već godinama je aktivan na evropskoj jazz i rock sceni) doneo je ovom bendu mogućnost većeg prostora za improvizaciju i još veću snagu u zvuku. Naravno, matrica je još uvek tu da podcrta prepoznatljivo sivilo, a pevač Aleksandar ST je bio neumoljiv u mračnim raspoloženjima.
Za razliku od prošlogodišnjeg učešća Petrola i Goribora, ove godine su se u dve polufinalne večeri takmičila četiri benda iz Srbije, sva četiri iz Beograda: Tussilago, Repetitor, Sajsi i Shiroko. Iako su njihovi nastupi izazivali različite reakcije, oni su, sveukupno gledano, u Puli predstavili sve važnije karakteristike srpske scene, pokazavši žanrovsku raznovrsnost, originalnost, kao i znatan autorski potencijal.
Pobeda Repetitora, već kultni status Goribora u Hrvatskoj, ali i celokupni ovogodišnji festival u Puli samo dodatno osnažuju tezu da u Srbiji postoji ogromna kreativna energija, čak nesrazmerno velika u odnosu na zemlje koje su nekada činile SFRJ.
Bez milostinje
Na žalost, taj kvalitet još uvek ostaje nepriznat i marginalizovan - kod kuće. Ljudi iz četiri velike beogradske izdavačke kuće (PGP, Multimedia, Automatik i Dallas) i na medijima (misli se najpre na Javni servis) ne čuju i ne vide sve ono što je dopušteno gluvima i slepima: da je nova srpska scena uzbudljivija nego ikad u poslednjih 15 godina i da ovdašnji bendovi već duže vreme postižu odlične rezultate na festivalima, ali i nastupima u regionu.
A kada je već reč o festivalima, tužno je što se oni ovde najčešće predstavljaju kao „regionalni“ samo da bi dobili novac iz nekog budžeta. Tako smo i došli do nenormalne situacije koju smo videli i na našem „najvećem festivalu u jugoističnoj Evropi“, na kome se, umesto makar minimalno korektnog odnosa prema nekom mladom domaćem bendu (honorar je već teška reč!), dešava upravo obrnuto: od benda se traži da bude zadovoljan, čak presrećan što uopšte učestvuje na Exitu.
A&M je u tom smislu jedna od retkih manifestacija koja zaista želi da podstakne - domaće. Ono što ovaj festival nudi mladim bendovima nije samo dobra nagrada. Svakako, mogućnost izdavanja albuma za Dallas/Ciklama Records, kao i besplatnih 60 sati snimanja u studiju Partyzan u Puli koje dobija pobednik, nisu mali motiv za učešće. Međutim, jednako važno je i to da organizatori festivala pažljivo slušaju materijale i ozbiljno shvataju bendove koje zovu. Sve to se, dakle, zove – poštovanje.
Atmosfera na Kaštelu i u Puli tokom četiri dana takmičenja je ne samo profesionalna, već i srdačna i opuštena. Bez pritisaka i nepotrebnih obaveza (podrazumeva se da su odabrani bendovi dovoljno zreli da ispoštuju vreme dolaska na probe i nastup), bendovi su došli da se druže i uživaju u predivnom ambijentu Istre.
A&M je po svojoj misiji, realizaciji i lokaciji odlično osmišljen festival i jedan od retkih koji sa punim pravom sme da ponese epitet „regionalni“.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.