Elegantni Sylvian i brižljivo sklopljena ekipa izvrsnih pratećih muzičara pružili su beogradskoj publici dobro izbalansiran presek obimne i neobično raznovrsne karijere čiju bujnost nije bilo lako predstaviti jednim koncertom. Ipak, uspelo je
Vreme: Ponedeljak, 15. oktobar 2007.
Mesto: Dom sindikata, Beograd
Organizacija: DOB i Long Play
David Sylvian je umetnik sa mnogo lica, i sva mu odlično pristaju. Od glamurozne pop zvezde do eksperimentalnog elektroničara; od suptilnog angažovanog umetnika do gotovo hermetično intimnog pripovedača; od našminkanog zavodnika do bradatog pustinjaka...
Turneja The World Is Everything, u okviru koje je sinoć nastupio u beogradskom Domu sindikata uglavnom je uspešan pokušaj da se svi ovi aspekti Sylvianog stvaralaštva i identiteta objedine i na pitak način predstave publici koja je verovatno heterogena koliko i njegov opus.
U ovom izdanju, Sylvian je tihi, graciozni lider koji mirno sedi, stameno se uzdajući u vrsne muzičare koji ga prate, među kojima dominira njegov brat Steve Jansen, čije bi se bubnjarsko umeće u najkraćem dalo opisati kao fascinantno. Primenjeni pristup riznici Sylvianove diskografije blizak je onom koji bi bio adekvatan za unplugged nastup.
Širok spektar stilova koji obuhvata njegova kompetencija bez puno muke uspešno je uklopljen u ponešto sveden izraz koji dobro komunicira sa širom publikom, bez suvišnog kompromisa koji bi potpuno zanemario njegove redovno uspešne oglede u manje komunikativnoj muzici.
Tako smo imali priliku da gledamo zaokružen, umeren nastup u kojem se, pored sigurnih favorita – hita Japan Ghosts ili etabliranih solo gromada poput Wanderlust - našlo mesta i za recentne numere koje zastupaju njegove istraživačke radove u saradnji sa drugim muzičarima.
Steve Jansen i u ovom pogledu dobija zasluženu pažnju. Nekadašnji bubnjar Japan i Sylvianov saradnik na raznim kasnijim projektima za nekoliko dana (22. oktobra) na etiketi Samadhisound objavljuje svoj prvi solo album Slope, koji je na koncertu uzorkovan odličnom pesmom Playground Martyr.
Iako bi se koncert u celini teško mogao nazvati baš uzbudljivim, u suštini nije bilo razloga da bilo ko ostane nezadovoljan ovim, malko konzervativnim, izdanjem iskusnog muzičara. Uostalom, čak i najveći elektro-sladokusci imali su priliku za svojih pet minuta blaženstva, koje je ispunila originalu iznenađujuće verna izvedba kompozicije Transit, koju je Sylvian snimio sa veličanstvenim Christianom Fenneszom.
Sylvianu su dobro poznati i centar i granice popa, i uspeva da vešto balansira sva svoja znanja, ostajući u isti mah potresno komunikativan i beskrajno tajanstven.
Hitovi, bisevi, ovacije, rukovanje sa publikom – sve je bilo tu. Pa ipak, teško da je David Sylvian iz Beograda otišao išta manje misteriozan nego što je u njega došao. Drugačije, po svoj prilici, nije ni moglo biti. Tu negde valjda i leži tajna njegove umetničke (i) pop vitalnosti.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
Zarko (gost)
| 16.10.2007. 17.08.42
Svirali su "Transit", kakvo iznenadjenje! Sad josh vishe zalim shto propustih koncert.
-
Danijel (gost)
| 17.10.2007. 09.00.41
Za moje pojmove koncert je bio previse kilav i jednolican, iako je David Sylvian bez sumnje odlican, kao i bend mu.
Meni su licno nedostajale one "vise komunikativne stvari" ;), kao na primer "I Surrender", "Krishna Blue" i slicne... Takodje, nije bilo solo deonica, ne daj boze da nesto izmakne kontroli ;). Mada, na svim sajtovima hvale koncert bez presedana...
-
sreda (gost)
| 17.10.2007. 10.03.52
koncert je bio savršen
-
nadja (gost)
| 17.10.2007. 12.17.41
Dejvid Silvijan je lik sa najsuptilnijim glasom u univerzumu, ikada!
A, što se samih kompozicija tiče kao i saradnje sa Riči Sakamotoom može se samo reći specifična, pozitivna i intuitivna muzika za sva vremena.
-
Darko (gost)
| 17.10.2007. 16.02.01
Bilo je nestvarno. Moj prijatelj Mileta bio je potpuno osamucen poslije koncerta :-)
-
vladimir krakov (gost)
| 18.10.2007. 15.20.24
Stanislave, citam tvoj prikaz i pitam se da li smo mi to bili na istom koncertu? Uzbudljivost je nesto sto se trazi na koncertu Sepulture ili Muse-a. Ovaj prikaz sam i inace - samoinicijativno - pisao za Popboks, ali mi je kompjuter riknuo pa nisam uspeo da ga posaljem blagovremeno. Bez uvrede, saljem ga sada, kao komentar. Drugari Ilegalni poslasticari pokrenuli su sajt Mirror B92, gde objavljuju komentare banovane na B92 sajtu, nadam se da ovo necete doziveti kao Mirror Popboks :)
ELEUSINSKE MISTERIJE U DOMU SAMOUPRAVLJACHA
Kulinarstvo moze da ponudi gotovo savrsenu definiciju pop kulture - bilo bi to sve sto nosi predznak "instant" i za par minuta se od praha pretvara u djakoniju - sladoled u prahu, minestrone supa u kesici, sok od ananasa, neskafa...
Pop pesma je, slicno toj recepturi, idealni koncentrat harmonije, kontrapunkta i primenjene poezije spakovan u dve do tri muzicke recenice, a u sebi pritom moze da nosi snagu parareligije. Dok su religije trosile vekove da se preobraze od krutog formalizma ka mistici, evolucija pop kulture dogodila se za svega nekoliko decenija, instantno.
Ako bismo u modernom popu trazili potomka Orfeja, mitskog pesnika i pevacha obdarenog silom da muzikom i poezijom preobrazava prirodu, ljude, i da umilostivljuje cak i nemilosrdna podzemna bozanstva, samo jedna figura odgovarala bi opisu: David Sylvian. Pesmu "Orpheus" doduse ove veceri nije svirao, kakva steta.
Silvijan je u pop muzici otvorio jedna vrata kroz koja doduse ne tako cesto prolaze drugi autori, ali kada jednom kroz njih prodju, pred njima se otvara svet neslucenih mogucnosti, koji vodi iz relativne harmonske skucenosti rokenrola do granica melodicnog dzeza, post roka ili seriozne avangarde.
Koncert Dejvida Silvijana u beogradskom Domu sindikata po mnogo cemu nalikovao je na obred antickih misterija. (Ne mogu se oteti utisku da se nas dobri g. Ambrozije odlicno zabavljao resavajuci da bas u ovom domu udomi Silvijanov nastup, domu gde se na gornjim spratovima resavalo o raspodeli svinjskih polutki i radnickih letovanja, dok istini za volju dvorana pamti i zvezde poput Sofije Loren, Liv Ulman, Sharla Aznavura, Sofi Marso...)
Misterije su, da desifrujem, jedan stadijum anticke religije, kada su ljudi pokusavali da dodju do misticnog duhovnog prociscenja, isprva putem muzike, kasnije drame i najkasnije - bilo je u toj dekadentnoj fazi svega sto je u nase vreme obelezavalo npr. backstage zurke Rolling Stones-a... ali sada ipak govorim o toj prvoj, "cistoj" prirodi misterija.
Zvuk s kojim nam je Silvijan dosao u goste bio je osvezavajuce prirodan - akusticna gitara ozvucena mikrofonom, akusticni klavir, kontrabas, sopran saksofon i bubnjevi svirani mahom metlicama. Ponekad bi muzicari na bini zamenili svoje instrumente, pa bi Silvijan umesto akusticne gitare uzeo u ruke Fender Telecaster sa toplim clean zvukom, ili bi odlozio gitaru i samo pevao. Kontrabasista je deo koncerta odsvirao bas gitarom, a saksofonista je povremeno prelazio na klarinet, flautu ili tenor saksofon.
Mirni i tihi gospodin Silvijan sedeo je sve vreme na barskoj stolici, i nijednog trenutka nije posegao za bukom i besom kao izrazajnim sredstvima. Ipak, naboj i sila bili su sve vreme u etru, ali bila je to sila dobro postavljenog sklada. Kada reziser holivudskog filma ne ume da napravi dramski zaplet, on obicno posegne za specijalnim efektima, a muzicar koji ne zna kako drugacije da uzbudi publiku na koncertu nagazi pedalu iz koje pokuljaju zvucni efekti, od dobre stare distorzije do kompjuterskih cuda. Na ovom koncertu mogli smo da cujemo i skolski primer sta je prava doza elektronskih zvucnih efekata i semplova u muzici: koliko soli u supi, toliko elektronike u akusticnoj muzici, dva-tri prsta.
Pribojavao sam se da ce nas na ovom koncertu Silvijan pocastiti materijalom sa novog albuma i ponekim zalutalim klasikom svog opusa. Srecom, sve faze njegovog stvaralastva bile su manje-vise ravnomerno zastupljene.
Ovaj koncert bio je zaista misticno iskustvo. Srazmerno tiho, cisto, inovativno (mnoge starije pesme dozivele su znacajan preobrazaj i neocekivane medlije) i zacudjujuce toplo za inace suzdrzanog Silvijana. Beogradska publika prigrlila je ovog dragog coveka i on se otvorio, nasmejao i najzad prisao i da se rukuje sa publikom.
Katarza se desila na drugom, zavrsnom bisu - Wanderlust. Nikakav napor, buka, vestacka sredstva, koreografija, prosto lepota i duhovna snaga ove muzike i njenog autora doveli su nas ove veceri do misticnog prociscenja. Nisam nikada udisao cist kiseonik, ali veceras sam dobio makar dozu cistog planinskog vazduha.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.