Sve nijanse crne

U uvodnom razmatranju Tamnije od uvoda (izdavač: Kino klub Svetlost, Beograd, 2007) filmski reditelj Miloš Đurđević se bavi definicijom film noira, preispitujući estetske uzuse, idejne implikacije, moguće uzore, kao i okolnosti rađanja ovog filmskog izraza. Pa ipak, Đurđević nema nameru da se iscrpno posveti teoriji pojma film noir, što na neki način prepušta Šrederovom eseju na kraju knjige, već jasno i detaljno, a na svega desetak stranica, izlaže metodologiju prema kojoj je pristupio samim filmovima i na osnovu koje je izvršio izbor od 25 filmova o kojima detaljnije piše u nastavku knjige.

Centralni deo zauzimaju mini-kritike ključnih filmova, koji su prema prethodno utvrđenom sistemu svrstani u pet podgrupa (odnosno opisanih kružnica nalik na krugove pakla): prvi krug čine filmovi međaši, zatim idu oni čiji su glavni protagonisti pozitivni junaci (policajci, detektivi...), potom iskvareni, odnosno zavedeni pozitivci, pa tzv. pozitivni negativci, i napokon stvorenja tame (zločinci, psihopate...) koja od početka nemaju šansu za iskupljenje. Hronološki gledano, početna tačka je Malteški soko (The Maltese Falcon, 1941) Džona Hjustona, a krajnja Dodir zla (Touch of Evil, 1958) Orsona Velsa.

Kritike napisane su pitkim stilom, gde se s lakoćom prelazi na ono najbitnije, na srž konkretnog ostvarenja koja ga izdvaja od ostalih primeraka vrste. Ovakvo suptilno nijansiranje sâmom činu čitanja daje ritam u kom se smenjuju kratke, britke i sadržajne opservacije, različite, u strukturi sâmih kritika, od filma do filma.

Analitički kad je to potrebno, nekad više impresionistički, bilo kroz naglašavanje nekih bitnih momenata zapleta, ili gotovo bez konkretnog opisa. Jedina zamerka odnosi se na nepotrebno završno sumiranje u jednoj reči („esencijalno“, „neponovljivo“, „surovo“...). Srećom, ovakve slabosti se pojavljuju u svega tri poglavlja, pa je reč o detalju koji opšti utisak ne kvari bitno.

Poslednji komad slagalice čini esej Pola Šredera pod nazivom Beleške o film noiru. Ono što je Đurđević nagovestio u uvodu, Šreder ovde detaljnije razmatra. Kroz istorijski kontekst, nemački uticaj (ekspresionizam na filmu), stilske elemente, uticaj „tvrdo kuvanih“ krimi-romana, kao i sâmu tematiku, Šreder pokušava da dokuči koji su sve sastojci oblikovali noir kao specifičan kvalitet. Posmatrano iz današnje perspektive, punih 35 godina pošto je napisan, ovo je dragocen esej.

Film noir se čita u cugu, i to ne samo zbog nevelikog obima. Nakon te kapljice žestine ostaje osećaj koji će vas, poput prijatne vreline u stomaku, naterati da u nekom trenutku ponovo uzmete knjigu u ruke, zbog neke konkretne rečenice ili korisne reference. Film noir je fino zaokružena celina, nepretenciozno a znalački konstruisana. Jednostavne crne korice i na njima ispisano NOIR (crno na crnom) to najbolje sumiraju.