Iskusno iznenađenje za sva pokolenja

Mesto: Velika dvorana SKC-a, Beograd
Vreme: Petak, 16. novembar 2007.
Organizacija: Bad Music For Bad People

Neka mi ljubitelji NoMeansNo ne zamere što u ovom izveštaju neću pominjati nazive pesama koje je ova grupa svirala na koncertu u Studentskom kulturnom centru. Nikada je ranije nisam slušao, pa teško da mogu da govorim o njenom repertoaru. Ali, mogu da pričam o njenoj muzici na osnovu ovog koncerta, i odmah mogu da kažem: susret sa NoMeansNo je susret sa očiglednom genijalnošću.

Ovaj muzički kompetentni, a nadasve inventivni trio iz Kanade u startu se nameće kao antipod konvencionalnoj struji hardkor panka, pa neiniciranim slušaocima/gledaocima kao što sam ja postaje nebitno koje se pesme izvode. Ono što fascinira su tehnike koje taj bend, istina rafalno, kombinuje u žanru čija je matrica puko istresanje energije, uz aksiom “što glasnije, i brže”.

NoMeansNo nisu puke “drvoseče”, već kreativci prvi klase. Frenetični, al’ nikad dosadni, debelo će se potruditi da slučajni posetilac njihovog koncerta poželi da posluša njihove albume. Jer te kompozicije – po strukturi i stilu nepredvidive a opet melodične – međusobno su odvojive, mogu da se pamte, i još su odlično napisane.

I što je, možda, najvažnije – kod publike izazivaju dobro raspoloženje. U fino popunjenoj velikoj dvorani SKC-a svi su bili prijateljski raspoloženi i nasmejani. Puno se igralo i skakalo; u šutke su, bez pardona, uletale i devojke. Video sam tipa koji se u ekstazi predao masi, i ona ga je na rukama pronela kroz salu, u krug.

Da vidimo sad krivce za ovakav poredak stvari.

Basista Rob Wright možda izgleda kao sredovečni, sedokosi rančer, ali na sceni se najviše eksponira. Pun je života i sija od energije. Kad peva i komunicira sa publikom, njegova glasina deluje kao da bi najbolje pristajala nekom ekstrovertnom kralju, usred gozbe. Dok slaže grimase, potpuno unet u svirku, zulufi mu nestašno štrče kao kravlje uši sa omota ploče Wrong! (1989), a njegov instrument ima efekat čarobne palice: malo je bas i deo ritam sekcije, a malo je gitara koja solira.

Ovaj pristup ne čudi ako se uzme u obzir da je NoMeansNo u prvim godinama postojanja (1979-1984) imao dva člana – basistu i bubnjara. A taj bubnjar, Robov rođeni brat John, istinski je junak koncerta u SKC-u. Prosed, sa naočarima i licem intelektualca, obučen u šorts za plažu, često je i nepredvidivo menjao ritmove, pravio rezonantne brejkove i gotovo nikada nije svirao “keca”. Njegovo bubnjanje ne samo što je bilo u službi ritam sekcije, već je doslovno oblikovalo kompozicije.

I tu dolazimo do ključnog pitanja: Šta zapravo sviraju braća Wright? Kritičari su godinama pokušavali da nađu izraz za tu šaroliku, ali uvek koherentnu sintezu pank roka, hardkora, hard roka, fanka, džeza, i čega još sve ne. I uvek su ispadali smešni, jer ne može se kategorisati nešto tako kompleksno a jedinstveno. Zato je najpoštenije reći da NoMeansNo sviraju NoMeansNo, i da to što rade zaista i misle.

Za kraj ostade gitarista Tom Holliston, za koga kritičari obično tvrde da je samo aditiv u čorbi koju su skuvala braća Wright. Njegov doprinos je, međutim, neporeciv – iskričave solaže, melodija. Hollistonova gitara udarala je tvrd rokenrol pečat na neke od kompozicija koje bi u interpretaciji drugih bendova – na primer Red Hot Chili Peppers iz rane faze – zvučale kao čisti fank.

Inače, Holliston je, zbog neoubičajenog ustrojstva benda, povremeno bio jedini gitarista, povremeno drugi gitarista, a ponekad samo – pevač. Ostavljao bi, naime, svoj instrument i hvatao se mikrofona, a Rob Wright bi se za to vreme pretvarao u bas gitaristu – u retko punom značenju tog izraza.

Ali, sve je ovo samo priča koja nikada neće moći da dočara pun doživljaj susreta sa NoMeansNo. Ko je bio dugo će prepričavati. Ko nije bio – nek čeka drugu priliku. Bez nekih staraca stvarno nema udaraca.