New Moon

 

New Moon, drugi posthumni album Elliotta Smitha (sedmo studijsko izdanje), sakuplja 24 pesme koje je snimio između ‘94. i ’97, kada je etiketa Kill Rock Stars izdala njegov drugi i treći solo album, Elliott Smith (’95) i Either/Or (’97). Kolekcija sadrži materijal koji dosad uglavnom nije mogao da se čuje na nosačima zvuka (samo tri pesme su prethodno izdate, i to u ograničenim tiražima), i u većini pesama predstavlja Smitha u lo-fi modusu karakterističnom za početak njegove solo karijere.

Bez obzira na to što albumom preovlađuju numere u kojima se čuju samo gitara i duplirani vokal tipičan za Smitha, nije reč o kolekciji skica i rariteta. Naprotiv, štura produkcija ove numere samo stavlja u odgovarajući hronološki kontekst kad je Smithova diskografija u pitanju, a one svojom melodijskom prijemčivošću i lirsko-vokalnom iskrenošću ne zaostaju za njegovim najboljim materijalom.

Smithova tragična smrt i dobro dokumentovan pad u čeljusti zavisnosti i kliničke depresije prete da zaklone njegov rad. I kada je New Moon u pitanju, zaista nije lako odvojiti mit o Elliottu Smithu od njegovih izlomljenih i mračnih slika o izgubljenoj nevinosti (Angel in the Snow), narkomaniji i alkoholizmu (High Times, Big Decision, All Cleaned Out, Half Right), izolaciji i neprilagođenosti (First Timer, New Monkey), očaju i smrti (New Disaster, Almost Over), samoubistvu (Georgia, Georgia)... 

Ali, dok motrim kako mi telo reaguje na pesme s New Moona, znam da su snažne emocije koje me preplavljuju direktna reakcija na Smithovo toplo i melanholično pevanje, njegovo blistavo sviranje i egzistencijalističku poetiku obešenu o obrise priča o otpadnicima i otpadanju (poznato je da je Smith čitao Kierkegaarda, Dostoevskog, Freuda, i njihov uticaj se i ovde prepoznaje). Jer, isto tako sam reagovao na pesme Elliotta Smitha kad nisam znao ko je on, i tako reaguju svi oni kojima sam prvi put pustio ovu muziku bez ikakvog uvoda.

New Moon na tekstualnom nivou služi i kao odličan primer Smithovog kreativnog pristupa, najbolje sažetog u njegovoj izjavi: „I like more ‘impressionistic’ things, word pastings“. Fragmenti stihova poput „I’m a study in black“ (New Monkey), „a punch in the stomach makes sons into daughters“ (Riot Coming), „coma kid“ (High Times), „with my arm around the moon“ (Pretty Mary K) i „records look like big zeroes“ (Placeholder) upečatljivi su čak i izvan konteksta pesama čiji su sastavni delovi.

Smith je na kasnijim albumima znatno proširio instrumentalnu paletu, i sam je svirao sve ili skoro sve instrumente, što je donelo pohvale kritike. Međutim, mislim da nije dovoljno hvaljen kao gitarista. Njegov unikatni stil sviranja potpuno dolazi do izražaja na ovom izdanju, naročito u numerama gde su akordi umotani u vešto prebiranje po žicama (Big Decision, Seen How Things are Hard, Almost Over, Riot Coming, Go By).

Smithovo aranžersko umeće na albumima Either/Or i XO, kao i njegov eksperimentalni tretman pop forme koji krasi From a Basement on the Hill čine ta izdanja kompletnijim od New Moona. Ipak, New Moon još jednom demonstrira da je Smith bio jedan od najtalentovanijih autora na prelazu u novi milenijum. Njegove pesme, krhke i male, oduvek su posedovale esencijalni kvalitet prave umetnosti, snagu da slušaoca prebace na neko drugo mesto i pošteno ga prodrmaju na tom putu.

Ni numere na New Moonu nisu izuzetak. Nije slučajno što ova kolekcija sadrži Smithovu dirljivu izvedbu pesme Thirteen sastava Big Star.

Audio:

• High Times

Video:

• Interview with Janeane Garofalo