Crystal World

(Cobraside)
 

I posle Ballarda – Ballard! Naime, posle Empire of the Sun koji su u samom svom nazivu učinili to kristalno jasnim, sada je i (Helen) Marnie odabirom naziva za svoj solo album (doduše, uz izostank određenog člana) obznanila fascinaciju ovim znamentim piscem, nazvavši ga po jednom od viđenijih Ballardovih spisateljskih radova.  Osim Ballarda, pomenute Empire of the Sun i Marnie povezuje i neskrivena ushićenost nasleđem i mogućnostima savremenog iščitavanja synth-popa.

A synth-pop jeste konsonanta koja ujedinjuje deset pesama koje obiatavaju pod filtivnim krovom albuma Crystal World. Pohvalno je upravo ono što  može poslužiti i kao uverljiva i snažna osnova za glavnu zamerku ovom sasvim dobrom izdanju – naime, Marnie ni ne nastoji da prikrije tragove koji neumitno povezuju u poređenje dovode ovo njeno samostalno izdanje sa stavkama diskografije firme Ladytron. To je jasno od prvih minuta ovog albuma – numera The Hunter, istini za volju, donekle oneobičena diskretnim uplivom tragova melanholične i pomalo moroderovske struje italo disca, brzo očitava mustru koju znamo iz ponajboljih Ladytron radova. Ta veza evidentna je i u pesmama High Road (u čijem refrenu će se naći mesta i za pitanje vere u R'N'R!) i baladične Sugarland, koja, pak, nosi vidljiv sentiment prema electro/synth-pop osamdesetim.

Da zabune ne bi bilo, sve pobrojane numere su odlične pesme, dovoljno snažne da izdrže i recenzentska sitničarenja i forenzičarsku ostrašćenost koja bi ionako u svemu detektovala uticaje i poteze znane iz minulog rada. A ovaj album iznedrio je i još nekoliko vrlo dobrih trenutaka, recimo, moćnu varijaciju na elektronikom osnaženi dream pop u sigurnom hitu Hearts on Fire ili očito vodom nadahnute We Are The Seas i Submariner i posvete dostojne uzora u vidu viđenijih radova iz opusa Adama Schlesingera i ostalih kreativaca iz nikad prežaljenog američkog trija Ivy. Pohvalu zaslužuje i osavremenjeno poigravanje MOD-zvukom u Violet Affair i zbilja znalački isklesana, a ogoljena i krajnje sugestivna Laura u kojoj se Marnie u neku ruku primiče i predelima kojima caruje darkwave zvuk.

Crystal World nije velik album koji zaslužuje bezrezervne panegirike, to je jasno već nakon desetak iole pažljivijih slušanja, baš kao što je očito da Marnie ovde ipak nije uspela da do kraja pojasni šta je to što ovaj njen solistički rad toliko razlikuje u odnosu na ono što bi se moglo očekivati od Ladytron kao njene matične „kuće“: ipak, ko još mari za takve finese, koje gotovo uvek na kraju krajeva bivaju tek nevešta pokrivaica za sitničavost, kad Crystal World toliko prija i izaziva tako snažan i čist slušalački užitak, a da pri tom lejdi Helen Marnie nipošto ne možemo optužiti da se vidno upinjala da podiđe očekivanjima i da se tek tako dopadne.