Blaženo, k'o neki zeka

U jednom davnom radijskom džinglu Marko Nastić svoju reakciju na techno opisuje kao "vozi me, kida me...". Desetak godina kasnije ove pankerske vožnje i kidanja zamenjuju avioni i turneje, kao i sve veći kataloški brojevi na pločama. Njegove etikete Recon Warriors, Recon Light i Traffica već broje preko 20 izdanja, i pokrivaju kako tvrđi techno, tako i minimal/house, a često se nalaze i na plej-listama uticajnih DJ-eva.
Proteklih godina Marko Nastić je bio aktivan i kao organizator Superstar stejdža na Exitu, gde promoviše producente okupljene oko Recon Warriorsa, ali i najbolje s Exitovog konkursa za mlade DJ-eve.
Za intervju s Nastićem, vođen prošlog meseca u senci demonstracija u centru Beograda, nije neophodan povod, ali se ipak spontano iskristalisao: neočekivana najava njegovog prvog studijskog albuma, ali i dogovor o objavljivanju serijala mikseva na Popboksu.
Hitar u komunikaciji, često je odgovarao na pitanja ne odslušavši ih do kraja, a najzanimljivije detalje ostavio je za trenutak kad su se kamere ugasile.

MARKO: Krenuću od bombardovanja. Tada sam bio mlađi i nekako sam to drugačije doživeo, a sad kad se sve to desilo... Sve sam prespavao, a prvo što sam video – ne znam šta je bilo, nešto na TV-u – uzbudilo me je pa sam zvao gazdu Energije, i bio sam u fazonu: „Mislite li da bi trebalo da radimo ovo, ova situacije je malo previše…“ On je rekao: „Ne, ne, dođi“, i ja sam nekako imao sreću da sve to zaobiđem. Onda sam došao u klub i stvarno sam se super proveo. Iskreno, možda je bilo i bolje veče nego inače, kad je tolika gužva da ne može da se uđe u klub. Sutradan sam gledao taj neki snimak o nekim devojkama koje kradu, i to mi je bilo…

…i to mi je bilo nešto najgore što sam gledao u poslednjih nekoliko godina. Ne znam… Zovu me prijatelji iz inostranstva, ja onako blaženo k’o neki zeka, osećam se neprijatno, ne znam šta da im kažem. Sve je to užasno glupo, s obzirom na to da smo Kosovo izgubili, ali su se ljudi tako ponašali. Mislim da je postojao bolji način da se sve to završi.

Igrom slučaja sam studirao u Prištini, ali nikad nisam radio tamo. Imao sam neke silne ponude, ali nikad nisam išao. Nije mi se išlo, eto.

Sad definitivno ne bih išao. Kad sam bio mlađi nešto sam se bavio politikom, i onda sam vremenom skapirao da je to pogrešno…

Pa dobro, bili smo mladi, ali sada me to ne interesuje. Sada manje-više ne gledam televiziju, a što je najgore – ne pratim, ne čitam novine, tako da… Ali nije mi se svidela ta akcija, malo sam se osećao loše. I ovih dana se osećam loše, i to se može primetiti, jer pravim totalno mračnu muziku.

Pa to je sve škola… Kada je nastao Recon, mnogo smo prodavali, ali zbog troškova distribucije malo zaradili. Ali, bila je velika energija i imali smo mnogo materijala. Sada mogu da kažem da imamo tri različite izdavačke kuće i svaka ima drugačiji pravac: jedna je techno, druga minimal techno, a treća je kao neki eksperiment između dubstepa, ambienta, breakbeata i minimal housea.

Najbitniji je, u stvari, pozitivni vajb koji se dešava u našoj kancelariji, i verujem da će sigurno za godinu dana, ako ne i pre, priča da kulminira. U ovom momentu Recon Warriors stvarno otplaćuje račune, a Traficca se i dalje razrađuje, što je u suštini normalno – ljudi nas znaju kao techno DJ-eve i producente. A i nije baš da naši fanovi vole i kupuju minimal. Ali, čuo sam da Ricardo Villalobos vrti Traficcu – wow!

Imamo super izdanja: Jana Nemečeka, kao i jednog čoveka iz Novog Pazara koji živi u Nemačkoj; imamo neke Ruse i Marka Milosavljevića sa superhitom. Ta četiri izdanja će nam dosta pomoći da se probijemo na evropsko tržište, što bi mi mnogo značilo.

Zovemo ljude s naše etikete. Prve dve godine sam zaista bio zadovoljan kako je to izgledalo, ali poslednjih i ne baš: bio je loš zvuk, a imali smo mnogo gostiju. Ove godine planiramo malo veći stejdž; neće biti na istom mestu. Planirali smo kao neki rock n' roll showcase fazon – svi izvođači na deset gramofona. Ideja je bila da se malo družimo i upoznamo. Neki nisu iz Srbije, i onda im mi pokažemo Srbiju na neki bolji način, probaju pljeskavice, kajmak, vide Exit.

Prošle godine sam imao prilike da slušam Autechre. Bio sam umoran, radio sam na festivalu dan pre toga, pa nisam stigao. Ja sam rezident kluba bliskog organizaciji Sonar festivala, i onda tamo više-manje znam sve ljude. Radio sam sa Ellen Alien i Jennifer Cardini; nastupao sam posle njih dve. Primavera je dosta alternativniji festival s obzirom na to da ima puno gitara, ali nisam imao prilike sve da čujem. Za Autechre sam se baš potrudio da ih gledam.

Uglavnom ne uspem ništa da vidim, ali tako se desi da uhvatim malo ovoga, malo onoga. Na poslednjem Exitu sam video Beastie Boys, i to pola koncerta. Ne vidim ono što hoću. Uglavnom me za vreme Exita svi bukiraju: jedan dan sam na Exitu, drugi dan putujem, treći dan putujem pa se vratim, i onda budem umoran, i još ako sviram afterhour... to je... kraj.

Prestao sam to da radim, ali sad imam profil na MySpaceu pa tamo sve ostaje. Skapirao sam da je besmisleno da vodim evidenciju o bukinzima. Onda sam počeo da radim emisiju na radiju (Music for Body and Soul, B92, petak u 22:00) i ceo koncept emisije je bio: "E, sad Marko kao pušta drugačiju muziku, uvek drugačiju i različitu". Sve to stavljamo na sajt i ideja mi je da jednog dana, kad prođe nekoliko godina, vidim, na primer, 230 mikseva; to mi se sviđa. Nešto što će ipak ostati, biće interesantno ljudima da slušaju.

U nekim klubovima, kada tek počnem da radim, sam sam za DJ pultom, a godinu dana kasnije oko mene je gužva, svi se guraju i dobro zabavljaju. Mnogo sam vezan za zabave koje pravim u Beogradu radnim danom, kao u Energiji. Čak mi je bilo malo naporno da puštam muziku da zadovoljim ljude koji vole laganu muziku, a isto tako moram da napravim atmosferu da bi ti ljudi našli neki svoj put.

Kako vreme prolazi i kako smo mi bili uporni, sad puštamo potpuno laganu muziku i svi su kao „jeeeee“. I to mi se sviđa... ta sloboda...

Skapirao sam – minimal je došao kod nas u grad i ljudi su ga prihvatili s nekakvim neodobravanjem: kao, "a, to ne valja, to nije muzika"...

U stvari, meni se najviše sviđa što mogu jedne nedelje da puštam techno, a onda dve nedelje kasnije minimal. Ipak je to sve muzika, ne možemo da napravimo račun šta može, a šta ne može. To je ta lepota, i Energija mi je... piramida.

Znaš kako stvari stoje... Ja sam napravio ime kao techno DJ, i to s nekih 40 vinila. Tako da mi je, ako me neko bukira kao techno set, malo sebično da puštam neku laganu muziku. Tačno znam mesta gde puštam techno, a gde minimal. Pogotovo na Balkanu: ljudi hoće da me vide i onda mogu da puštam šta hoću, i tu uglavnom puštam ono šta stvarno volim Kada puštam techno set, pola seta je moja muzika – i to mi je super, i super funkcioniše.

To si u pravu. Mislim da su u pitanju i lična frustracija i generalno ta neka zatvorenost... Mislim da je moja DJ karijera tek počela kad sam krenuo da puštam muziku u inostranstvu. Zbog čega? Gle, ima kvalitetnih i talentovanih ljudi koji nemaju gde da se iskažu. U Beogradu postoje dva-tri kluba i velika je tenzija i negativna energija nekih silnih kolega koji žele da budu superstar DJ-evi preko noći. Meni je sada bolje.

Pa meni je bolje, da. Možda ne u Beogradu – bilo bi bolje da postoji deset klubova i razvijena scena. Ima mnogo super izvođača koji nemaju priliku da nastupaju i na pogrešan način su promovisani. I onda, ne znam, ljudi ih doživljavaju drugačije. Sve zavisi i od promocije.

Recimo, kod nas je popularan progressive: lično ne volim tu muziku, i kad bih ja, koji volim minimal, ambient, elektroniku, počeo razgovor s nekim ko voli progressive... ne bismo mogli da se složimo. To sve zavisi od promotivnog faktora – kao što su, na primer, Tuborg ili Heineken – što neko ne voli Aphex Twina, ali voli Erika Prydza.

Pa meni je bolje, da. Možda ne u Beogradu – bilo bi bolje da postoji deset klubova i razvijena scena. Ima mnogo super izvođača koji nemaju priliku da nastupaju i na pogrešan način su promovisani. I onda, ne znam, ljudi ih doživljavaju drugačije. Sve zavisi i od promocije.