Paklenih 90 minuta

Mesto: Park kod Filozofskog fakulteta, Novi Sad
Vreme: Petak, 9. maj 2008.
Organizacija: SKC Novi Sad

Petak popodne. Lenjo prolazimo kroz park kod Filozofskog fakulteta  u Novom Sadu, tamo gde je svakog leta Exitov kamp, i stižemo do prostora na kome će svirati učesnici manifestacije „Ritam Evrope“, a među njima, kao glavne zvezde, pank prvoborci The Damned.

Dok gledam malu, neuglednu binu, naoko smeštenu preblizu pešačke staze, pitam se hoće li ova besplatna manifestacija uspeti da namami bar hiljadu ljudi, nakon što je, uz dubiozne izgovore, izmeštena sa Trga Slobode u parkić na obali Dunava koji kao da nikome nije usput (pravi razlog za izmeštanje: na Trgu Slobode je organizovan paralelni, takođe besplatni rok koncert grupe Van Gogh).

No, to nije moja briga. Došao sam da vidim svoj omiljeni bend, i ko god da ga je doveo u Srbiju, i ma u koji budžak da ga je stavio, zaslužuje od mene pivo – uz večnu zahvalnost.

Na licu mesta smo u sedam sati, i u toku je tonska proba. Na bini je vitki plavokosi tip koji isprobava gitaru. Deluje opušteno i sasvim obično. Tehničar, pomišljam.

„Vidi, pa to je Captain Sensible“, kaže mi ortak. Zurim, teško mi da poverujem. „Pazi stvarno“, priznajem ja začuđeno. Jednostavno ne mogu da zamislim divljeg gitaristu grupe The Damned bez njegovog zaštitnog znaka - crvene beretke. Ovako mi stvarno deluje kao puki roudi, bez obzira što njegova gitara proizvodi uvodne taktove Smash It Up.

Tri sata kasnije, posle niza lokalnih bendova (Ragman, Piknik, Blitzkrieg) i nenajavljenih Oružjem protivu otmičara (sa najnovijom novom pevačicom), Captain Sensible izlazi na scenu u punoj slavi: komandos anarhije i dobre pesme, sa crvenom beretkom i iscepanom McDonalds majicom. Pogled mi leti po bini tražeći Dave Vaniana. Gde je Vampir? Gde je čovek koji je 1976. godine, sa svojim kraljevskim baritonom, odenut u pelerinu, inspirisao sve one gotičare?

Šta? To je ovaj tip u svadbarskim pantalonama koje mu služe da prikrije – ili istakne – dežmekastu prirodu svoje otromboljene figure? Uh!

Tad me mikrofonija izbacuje iz misli, i Sensible oglašava početak. Nestrpljivo gitarsko mrmljanje uvod je u zvučnu lavinu pank-pop bisera Love Song. Da, dežmekasti tip je zaista Vanian, i ako ništa drugo definitivno je sačuvao dobar glas. A dobar glas se definitivno daleko čuje – uprkos Đuletovom koncertu – i 3.000 ljudi skače oko mene i šutira se od sreće. Iz Love Song direktno ulećemo u militantnu Second Time Around, da bi se uvodni blok pesama sa pank lektire Machine Gun Etiquette (1979) završio sa I Just Can’t Be Happy Today. Gitara reži kao jahač apokalipse u stvari uz koju se škola i školski dnevnici bolje spaljuju nego uz, recimo, Another Brick In The Wall.

Sensible pita gde mu je pivo i kad ga nađe, stiže veseli izraz muške zavisti nad tuđim muvaroškim sposobnostima u vidu Dozen Girls. Ova upeglana pank-pop stvar sa ploče Strawberries (1982) uživo zvuči prljavo, neruredno, na granici raštimovanosti. Ipak, struktura originala ostaje netaknuta zahvaljujući Vanianovom baritonu koji nestašne delove nekako drži na okupu, i glasovnim harmonijama (Vanian-Sensible) koje me još jednom podsećaju da su The Damned nepravedno skrajnuti majstori zaraznih pesama.

Ova koncertno napaljena družina ludo se zabavlja. Kompoziciju 1 of The 2 (sa zvanično prvog britanskog pank albuma Damned Damned Damned) Vanian najavljuje kao „nešto iz 1976“, a nešto kasnije poliva pivom klavijaturistu Montyja Oximorona, koji podseća na razbarušenog naučnika iz serijala Povratak u budućnost, a još više na pajaca-marionetu čije strune pokreće mahniti lutkar.

U međuvremenu, vožnja kroz teritoriju prvog albuma se nastavlja, i smenjuju se brzi, okrutni rifovi I Fall koje je skovao originalni Damned gitarista Brian James, inspirisan stvaralaštvom The Stooges i MC5. Sensible pita Vaniana: „Je l’ ovo beše iz 1977?“ „Ne sećam se“, odvraća pevač, i počinje Neat Neat Neat sa svojim navijačkim refrenom.

Dr Jeckyll i Mr Hyde sa ploče The Black Album (1980) dovodi Vaniana u vode gotik teatra, gde isplivava fasciniranost benda starim horor filmovima B produkcije. Po završetku pesme, Vanian predstavlja publici Oxymorona, razmenjuje s njim pošalice na neodoljivo nerazumljivom kokni dijalektu, i na kraju mu lakonski poručuje: „Ne zanima me tvoj seksualni život. Sviraj tu pesmu“. A ta pesma je The History Of The World Part 1. U publici je bura oduševljenja; bend krlja, a ja psujem tonca zbog lošeg zvuka.

Onda kreće Eloise – prvi vrhunac koncerta – i potpuno uneti Vanian uspeva da oživi veličanstvenu dramu studijske hit verzije iz 1986. godine. New Rose – prvi britanski pank singl – zvuči dostojanstveno, i to je istovremeno prilika za Oxymorona da malo zaigra na bini („k’o da ga je srčka strefila“, komentariše moja devojka). A pre sledeće pesme, Anti Pope, Captain Sensible izražava svoje poslovično gnušanje nad organizovanim religijama i zvezdama hamburger-pop-(g)roka: „Koga više volite, Crkvu ili Phila Collinsa?“

The Damned se još malo bave filmskim temama, naoružani ironijom i otrovnim humorom: Ed Wood i njegovo remek-nedelo Plan 9 From Outer Space opevani su u epskoj Plan 9 Channel 7, a Britanska cenzorska komisija dobila je svoje u gnevno-himničnoj Nasty.

She je jedini izlet u Grave Disorder (2001) vode, posle koga Sensible izjavljuje ljubav srpskom pivu i traži još. Naravno, treba mu gorivo za Ignite, i to je drugi vrhunac koncerta. Ova barutana od pesme sa Strawberries produžena je i obogaćena tihim gotik intermecom, koji kao da je došao sa hit albuma Phantasmagoria (1985) – potpuno izbegnutog na koncertu. A onda dolazi trenutak koji su svi očekivali: Smash It Up, i tu je kraj oficijelnog dela koncerta.

The Damned izlaze na bis posle dva-tri minuta arlaukanja i dozivanja iz publike. „Ovo je muzička želja koju smo dobili“, kaže Vanian, i sledi elegantna obrada Alone Again Or (original: Love) sa nepravedno prokazanog albuma Anything (1986) tokom koje Vanian glasom dočarava trube sa studijskog snimka.

Sensible potom izjavljuje da montažni WC pored bine „stvarno gadno smrdi“, ali da mu je, svejedno, drago što je došao u Novi Sad, i zahvaljuje se na pozivu za gostovanje. Uz buru oduševljenja ide himnična Wait For The Blackout, pa Strecher Case Baby (a ja bio ubeđen da ništa ne sviraju sa problematičnog drugog albuma Music For Pleasure) i na samom kraju – Noise Noise Noise, zato što je Vanian od svojih prijatelja iz grupe Peter And The Test Tubes (prošlogodišnji učesnici Ritma Evrope) čuo da je „Novi Sad pank rok grad“ koji „voli buku“.

Tako su The Damned na odgovarajuć način završili svojih 90 paklenih minuta u Novom Sadu, dok sam ja sa prijateljima trčao ka ulici, u nastojanju da za 15 minuta stignem do autobuske stanice i uhvatim poslednji bus za Beograd.

I za kraj: ne znam ko je te večeri bio bolji – The Damned ili četvoročlana banda (Gang Of Four) koja je istovremeno svirala u Beogradu, ali se zbog svog izbora ne kajem, i Prokletnicima mogu samo da kažem „Thanks for the Night“ – iako istoimenu pesmu nisu svirali.