Varnice tišine i buke

Mesto: Kulturni centar Rex, Beograd
Vreme: 9-11. maj 2008.
Organizacija: Ring Ring

Prvi dan: silina akustike i jazz noir

Prvo veče festivala je počelo bez velike pompe, a publika je, nedovoljno naviknuta na koncerte koji počinju na vreme (što je bio slučaj sa svim koncertima koji su dosad održani na ovogodišnjem festivalu ), još uvek polako pristizala. Na binu prvi izlazi njujorški duet Sparks, koji čine trubač Peter Evans i kontrabasista Tom Blancarte.

Ovaj mladi i poletni dvojac atakuje na slušaočeve bubne opne bez ikakve pripreme i upozorenja. Od samog početka koncerta obojica sviraju toliko silovito da se čini da će se njihovi instrumenti raspasti. To naročito važi za Petera Evansa, pred čijom snažnom figurom piccolo truba izgleda poput krhke dečije igračke.

Tokom 40-minutnog nastupa Evans i Blancarte su se predstavili kao improvizatori potpuno slobodnog stila, ali i besprekorne tehnike. Furioznim jednominutnim bisom koncert je priveden kraju, a publika na pravi način uvučena u neobični muzički svet Ring Ringa.

Dvorana je, u pauzi između dva koncerta, već bila solidno popunjena. Oko 200 ljudi je sa znatiželjom dočekalo performans koji je ubrzo usledio.

The Shades of Jazz on Noir je audiovizuelna postavka - kombinacija probranih kadrova iz noir filmova i žive muzike u interpretaciji Freak Lip Kill Banda, koji predvodi veteran Ring Ring festivala, violista Szilard Mezei.

Ambiciozno zamišljen koncept se, nažalost, pokazao kao previše konfuzan i naporan za praćenje – uprkos zavodljivoj estetici noir filmova, kadrovi su kolažirani previše nasumično, dok je bend uglavnom bio jednoličan i previše podređen dešavanjima na velikom platnu.

Drugi dan: dva lica saksofona

Švajcarska free-jazz pijanistkinja Irene Schweizer je na prvom koncertu drugog dana festivala predstavila saradnju sa saksofonistom Omrijem Ziegelom, posvećenu melodičnim klasicima Ornettea Colemana, Dona Cherryja, i drugih velikana jazza.

 Irene Schweizer/Omri Ziegele

Pomalo neočekivano, umesto te večeri veoma odmerene Irene Schweizer, u prvom planu se našao fenomenalni saksofonista Ziegele. On svoj instrument tretira sa velikom strašću, uspešno balansirajući između iščašenih brzih sola i nežnih, lirskih pasaža. Na momente čak i peva u afričkom stilu, a stiže i da obavlja ulogu animatora publike, zadihano govoreći o svojim jazz uzorima i zbijajući šale na račun vlastite pričljivosti.

Više nego dovoljno za burne ovacije u (ponovo) dobro popunjenom Rexu.

Nakon melodične i nadasve intenzivne interpretacije jazz klasika, francuski saksofonista Guionnet i Japanac Murayama su nas poveli na potpuno drugačije, ali ne i manje zanimljivo muzičko putovanje, gde dominira igra tišine i zvuka, mirnih saksofonskih deonica i naglih udaraca po dobošu. Po završetku prvog dela koncerta, Murayama doboš zamenjuje činelom, a dva instrumenta, umesto međusobnog kontrastiranja, sada prelaze u dugometražno, uravnoteženo sazvučje. Publika se delimično osipa, a oni strpljiviji nagrađuju ovaj interesantni dvojac snažnim aplauzom.

Jean Luc Guionnet/Seijiro Mirayama

Treći dan: slobodne veze

Treće veče festivala je otvorio jedan od najuzbudljivijih jazz muzičara današnjice, Ken Vandermark, koji je ovom prilikom nastupio sa bubnjarem Timom Daisyjem. Ovaj čikaški duet nas je počastio free-jazz majstorijama prvog reda, sa pažljivo doziranom aromom funka i uz povremene osvrte na baperske korene.

Ken Vandermark

I dok je Ken Vandermark muzičar sa zavidnom i neupitnom reputacijom, koju je snažnom, muževnom svirkom opravdao i u nedelju uveče, Daisyjeva virtuoznost je pravo otkrovenje – on sa lakoćom i istančanim osećajem barata svojim instrumentom, iznova iznenađujući neočekivanim obrtima i prelazima, ne gubeći kontrolu ni kada niže nepregledne brze pasaže.

Višeminutni aplauz nedvosmisleno je potvrdio da se radi o najupečatljivijem nastupu prve polovine festivala.

Nedugo potom usledio je koncert glitch pionira Oval, iza čijeg imena se krije nemački umetnik Markus Popp.

Tokom 50-ak minuta, bez pauze i uz nagle promene, ređaju se raznolike zvučne slike – mahom pitke melodije, ispresecane razarajućim krčanjem i cijucima, povremeno na tragu tople post-rockerske buke. S vremena na vreme, pak, Poppova sazvučja deluju poput skupljenih krhotina elektronske plesne muzike, od koje su se nekada davno Oval i drugi srodni sastavi bespovratno otrgli.

Oval

Bez bisa, ali uz srdačan aplauz, Popp je spustio zavesu na još jedno uzbudljivo festivalsko veče.

Povezani članci:

"Jedanaest koncerata na 11. festivalu - Ring ring destival, deset godina za nama" (2006)

"Pink Panter na tarabi - 11. Ring ring festival" (2006)

"Karoleen kao kerozin - Pere Ubu na Ring ringu" (2007)

"Note su u mraku - Ana Never na Ring ringu" (2007)

"Ring(e) ring(e) raja - za drugačiju raju - Ring ring 07" (2007)