Mudrost i predrasude

Mesto: Gradski stadion, Varaždin, Hrvatska
Vreme: Petak, 13. jun 2008.
Organizacija: Radar Koncert Organizator

Par desetina sati pred polazak u Varaždin, osetio sam s jedne strane logičnu, a sa druge pomalo provokativnu stvar: iako sam odlazak da vidim Boba Dylana prihvatio kad aksiom otprilike u trenutku najave koncerta, konstatovao sam da je u prednjem planu uzbuđenje zbog naknadno najavljenih Manic Street Preachersa.

To je logično, zato što sam nisam rastao, sazrevao i čudio se svetu – i bolovao od njega - uz Hard Rain i My Back Pages ni izbliza koliko uz Yes i Australiu. Slušao sam Dylana, naravno, ali senzibilitetski, nisam ga doživljavao kao svog pesnika, kao Nickyja Wirea i Richeyja Edwardsa. Dylan je pevao o toliko stvari, ali ne sećam se da sam ikad poželeo da nosim bedž na kom piše "Don’t follow leaders, watch your parking meters", ili krečim lice u belo, kao on u vreme koncertiranja sa Blood on the Tracks. A oduvek mi se dopadao, na primer, natpis na Richeyjevoj majici "Fuck me and leave“, ili Wireov ajlajner.

Svest o tome bila je provokativna jer odavno smatram da je stav prema Dylanu jedna od najvažnijih odrednica kada je u pitanju nečije poimanje muzike. Moj je bio otvoren, i osećao sam kako se bliži vreme da ga... zatvorim. Ovaj koncert je izgledao kao odlična prilika, zapravo ultimatum, da se napravi makar veliki korak u tom smislu. Napred, nazad, ili u stranu...

Na jednodnevnom Radaru je upriličena fina selekcija ostalih izvođača, mada su takvi nastupi redovno osuđeni na rasipanje pažnje i energije što zbog dnevnog svetla, što zbog relaksiranog okupljanja publike. Doajen zagrebačke scene Drago Mlinarec i slovenački kantautor Vlado Kreslin priveli su saradnički nastup kraju pre nego što sam uopšte došao na simpatični lokalni stadion; ono što sam izdaleka i približavajući se čuo zvučalo je kao prvoklasni britpop.

Goran Bare (Majke)

Nastup uveliko obnovljenih vinkovačkih Majki protekao je skromno i šaljivo. Svesni da ovo nije njihov šou, velikomučenik Goran Bare i ovoga puta sedeća i mahom akustična ekipa pokazali su da umeju da budu i poslovni, te da i te kako imaju smisla i kada tako nastupaju. Jer i kada se odstrane krv, znoj, suze, miris zlokobnih praškova i senka smrti kao pratioci velikog dela njihove karijere, ono što ostaje da se čuje na njihovom profesionalnom nastupu sasvim je dovoljno za uživanje i poštovanje. Nešto, dakle, poput Stoogesa danas. Ili Stonesa.

Kiša sve vreme preti, i nikako da se smrkne. Svedena scenografija Preachersa: platno sa slikom anđelice i đavolice sa omota aktuelnog albuma, paperjasti stalak za mikrofon basiste i tekstopisca Nickyja Wirea i njegove igračkice (mede neke, zeke…) i zastava matičnog Velsa deluju gotovo socijalno... što, kad čovek bolje pogleda, i nije sasvim loše kada je u pitanju klasno svestan bend kakav su MSP.

Njihov set je idealan za prvi susret sa bendom, osim što ne sviraju ništa sa The Holy Bible. Manje-više svi hitovi, nekoliko manje poznatih bisera za poznavaoce, te dve zicer-obrade koje perfektno sumiraju polje delovanja istrajnih Velšana: Rihanna (Umbrella) i Nirvana (Pennyroyal Tea). Bez okolišanja, prva numera je rani klasik Motorcycle Emptiness; prvom albumu Generation Terrorists vratiće se još nekoliko puta, s neokrnjenim pravom forsirajući te naivno kurčevite dane kada su zaljubljeno pljuvali u lice celokupne popularne kulture. Bila je tu i neodoljiva You Love Us, a vala i Little Baby Nothing, u kojoj je James Dean Bradfield otpevao i delove koji na ploči pripadaju Traci Lords.

Eto, a mogli su zvati Severinu.

Nicky Wire (Manic Street Preachers)

Pojačani dvojicom nenametljivih pratećih muzičara (ritam gitara/prateći vokali i klavijature/saksofon), trojica Preachersa uspevaju da ostave utisak velikog benda, iako nastup nije spektakularan: još uvek nije noć, i nema bisa. Obraćanja između pesama kreću se od Bradfieldovog fudbalskog ćaskanja do Wireovog pozdrava nestalom Edwardsu, kome bi se, kaže, dopalo u Varaždinu: kafa je jaka, ima puno alkohola, knjižare su dobre. Nema političkih govora o balkanskim ratovima, niti o bilo čemu drugom; završna If You Tolerate This Your Children Will Be Next pametnom je dosta.

Pauza pred Dylana je, naravno, duga i vrlo psihološka. Šta sve stane u tu pauzu? Puno, ali uglavnom ćaskanje o sasvim drugim stvarima; nije vreme za razmišljanje.

Hoće li Dylan biti lenj i mrzovoljan?

Čuo sam da u poslednje vreme ne dotiče gitaru: okrene bok publici, svira klavijature i peva. Kada šestorka konačno izađe na scenu (uz mala odstupanja, u "His Bandu“ su tri gitare, niz šešira, (kontra)bas i bubanj), nije ga baš najlakše ni prepoznati izdaleka.

Dok ne zapeva.

Ako je potrebno izdvojiti jednu stvar koja prednjači kao najprodornija, to je svakako glas Boba Dylana. Šezdeset i neke, Dylan je ocenio da peva bolje nego Karuzo. Kako god, Bob Dylan je najbolji pevač koga sam slušao uživo.

Od režećeg mrmljanja, do glatkih napeva - ponekad u istoj reči - sve je pod potpunom kontrolom; muzika i lirika su jedno, zvučanje je neodvojivo od značenja. Što je najvažnije, Dylan ne deluje kao da se puno trudi da bi to dostigao – takva pevačka isporuka prosto je deo njegove veličanstvenosti.

Pesme traju, otprilike, oko osam minuta u proseku, i pune su muzike. Svi svirači briljiraju, ali uglavnom diskretno: sve je u službi celine. Da, Dylan ne pipa gitaru, ali usna harmonika je tu, povremeno. No, nema alarmantnog cepanja vazduha koje je nekad tako voleo da proizvodi ovim instrumentom. Poput njegovog nežnog, beskrajno sofisticiranog prebiranja po klavijaturi, sviranje usnjaka je meko, prijatno... Mudro.

Činjenica da je celokupna Dylanova karijera tako uspešno integrisana u današnji zvuk naročito je upadljiva kada elegantno servira klasike –  Rainy Day Women No. 12 & 35 koja otvara nastup, ili Like a Rolling Stone koja zatvara jedini bis. Ili Don’t Think Twice, It’s All Right, koja je, lišena svedenosti, postala još puno mudrija nego što je bila u početku, a da nije izgubila ništa na ogorčenosti...

"Pratio sam reku, i dospeo do mora“, pevao je Dylan pre nekoliko godina na Time out of Mind. Otprilike tako i zvuči njegov koncert: kao da se sve što je ikada radio - od folka, preko iskričavog rokenrola, bluza, i čega sve ne – ulilo u okean koji proizvode – koji čine – Bob Dylan and His Band.

Sad, da li je Dylan baš pratio reku, ili je zapravo on taj koji je pravio reku, ili bio reka sama, ili reke... On sam, kada govori o svojoj karijeri, voli da koristi reč sudbina.

Možda je tako velike stvari i nemoguće do kraja sagledati. Ali kada se zakorači unutra, svakako se bolje vidi.