Južno od granice, zapadno od sunca

Mesto: Dvorana Forum, London
Vreme: Subota, 11. oktobar 2008.
Organizacija: All Tomorrow's Parties

Pre glavne atrakcije nastupili su Bodies of Water iz Los Anđelesa, kao i Nemci Get Well Soon, slabija verzija teatralnih The Arcade Fire, sve sa trubom, violinom, i sa pevačem Konstantinom Gropperom koji izglada kao očuvani i veseliji Ryan Adams.

U pola deset (tačno po satnici), na scenu izlazi Joey Burns sa akustičnom gitarom i objašnjava kako je film koji ide na platnu iza njega sniman u Tuskonu, gradu u kome živi. „Još samo tri nedelje“ otvara novu temu.

Trenutno, to je mekejnovska država zbog čega Burns ima potrebu da pojasni da se baš tog dana republikanski kandidat izvinio Baracku Obami za rasističke izlive koji su obeležili mitinge prošle nedelje, izazvane strelama koja je odapela Sarah Palin, koja po sopstvenom priznanju predstavlja Main Street Ameriku. Calexico je daleko od te ulice, na samom rubu grada. Slušajući ih, čovek bi pomislio da između Amerike i Meksika ne postoji ogromni zid, već neverovatno obimna kulturna razmena koja završava u formi koju u tom trenutku gledamo i slušamo na sceni.

Ali pre svega ovoga ide Bisby Blue u Burnsovom solo izvođenju. Već na sledećoj Roka (Danza dela Muerta) publika mrda kukove, a sedmočlani bend izlazi na scenu. Calexico izvodi uslovno govoreći „aktivne verzije“ svojih pesama – ono što je sporo, sad je dinamičnije, ono što je brže, više je raspevano, dovoljno da prepoznate, ali i da se iznenadite. Balad of Cable Hogue je izvedena u dajdžest verziji, nažalost bez ženskog glasa, koji je čini tako privlačnom.

Repertoar je skoncentrisan na promovisanje nedavno izašlog albuma Carried to Dust. Izdvajaju se Writer’s Minor Holliday, Two Silver Trees, Fractured Air. Black Heart je zvučala zastrašujuće. Ali najveće iznenađenje je verzija ako ne najbolje, ali ono najupečatljivije pesme koju je Calexico ikada napisao. Ako sam dobro shvatila, All Systems Red je pesma o potpunom raspadu, momentu svođenja računa bez ikakve sentimentalnosti, ali dan posle opšteg crvenila koji stvarno najavljuje raspad svetskih razmera, odsvirana je brže, sa više nade, da bi rezultirala opštom kakofonijom.

Najveće oduševljenje izaziva obrada pesme grupe Love Alone Again Or kao i simpatični multiinstrumentalista Jacob Velanzuela, takozvani Miles Davis marijačija – trubač, perkusionista i pevač u pesmi Inspiracion, koju je napisao. Ritam bolera u ovoj pesmi ne odaje bolno saznanje da je „suviše kasno da ti kažem da sam se promenio“).

Bis se sastoji od dve numere – pesme Victor Jara’s Hands posvećene čileanskom pesniku, žrtvi Pinočeovog krvavog režima i Guero Canelo u 10-minutnoj jam verziji, jer publika ne pokazuje nameru da ode, iako se vreme za poslednji metro kući opasno bliži.

Calexico (London, 11.10.2008.)

Calexico je mesto gde se sreću Kalifornija i Meksiko, a muzika benda zvuči apsolutno kao otelotvorenje tog susreta. I kako onda posle slušati Calexico u sobnoj verziji ili preko mp3 plejera u gradskoj gužvi?

Tamo odakle smo mi, mit nas sprečava da živimo u sadašnjosti. Tamo odakle su oni, ništa ne postoji sem tog mita o pustinji, putovanju prostranstvima „koje nikad nisi video“, opasne privlačnosti avanture, peska i vetra.

Dok ne stignem do tamo, njihov nastup će biti nešto najbliže što sam ja doživela od tog iskustva.

Povezano:

• Carried to Dust, recenzija (2008)
• Garden Ruin, recenzija (2006)