Dve četvrtine istorijskog spektakla Queen i prekaljeni pevač Paul Rodgers pokazali su se kao korektno rešenje za biološku zagonetku budućnosti bez Freddieja Mercuryja
Mesto: Beogradska arena, Beograd
Vreme: Sreda, 29. oktobar 2008.
Organizacija: Lupapromotion
Queen i Paul Rodgers došli su u Beograd u dosta zanimljivom momentu – upravo nakon što se ispostavilo da Led Zeppelin zaista ima nameru da nastavi karijeru bez Roberta Planta. I Queen i Led Zep – odnosno, ono što je od njih ostalo – odabrali su da ponesu potencijalno opasno modifikovani teret monumentalnog brenda na svojim ne baš mlađahnim plećima.
Dosta tu, naravno, zavisi, od pristupa, koji opet dobrim delom zavisi od onog čime se biološki i istorijski raspolaže pred donošenje takve odluke. Kad je u pitanju Queen, ta postavka je bila jasna. Ako zanemarimo s uspehom oprobanu, ali glomaznu mogućnost gostovanja različitih pevača u različitim pesmama, mogli su ili da odustanu, ili da puštaju pokojnog (vrlo) originalnog pevača sa trake i/ili nađu nekog drugog da peva. Ostalo su finese, od kojih, opet, puno toga zavisi.
Odustavši od odustajanja, (vrlo) originalni gitarista dr (astronomije) Brian May i (prilično) originalni bubnjar Roger Taylor – bez nezanemarljivo originalnog basiste Johna Deacona – odlučili su da iskombinuju preostale varijante, i da porade na finesama. Celu stvar su gotovo skromno nazvali novim-starim imenom – Queen + Paul Rodgers.
Nesumnjivo kompetentni Rodgers, koji se raspevao u grupama sumnjive sofisticiranosti Free i Bad Company, zanimljiv je izbor: potpuno je jasno da ideja nije bila da novi pevač izigrava po definiciji apsolutno unikatnog Freddieja Mercuryja – ni pojavom, ni ponašanjem, ni samim pevanjem.
Srž problema ove postave tiče se suštine i formata estetike koju je grupa Queen kroz decenije karijere odnegovala. U stvaralaštvu Queena ne manjka moćnih kompozicija, neobičnih ideja i delikatnih pasaža koji sami po sebi predstavljaju neprolazne rock vrednosti, ali ono što u "kolektivnoj pop svesti" ostaje kao glavna odlika ove grupe je histrionski überkič zamah za koji je pokojni Mercury svakako bio najzaslužniji.
Stidljivi mačizam brižljivo stilizovanog Rodgersa svetlosnim godinama je daleko od gotovo omniseksualnog Mercuryjevog prisustva, ali njegovo pevanje, pouzdano i razigrano osobenim ukrasima, sasvim je solidno – kako u novim pesmama Q+PR - od kojih se samo We Believe doimala previše patetično i banalno (mada je iz pesničke konkurencije za najbolji govor za izbor za mis prilično vadi solidan rif) – i prilikom zahvatanja u sopstveno nasleđe (All Right Now tokom bisa mami osmeh ne baš razgovetne sadržine - kombinacija probuđene prostodušnosti i blage nelagode, možda), tako i u Queenovim klasicima čije je izvođenje u publici svojevremeno izazivalo prave sletove.
Dr Maya svakako vredi videti. Svaka kovrdža i dalje je na svom mestu, kao i svaka poza. Što se tonova tiče, ponekad je teško reći jer voli da svira veoma brzo; kad granica između muzike i sporta postaje nejasna, možda i nije vreme za aktivan rad na kvalitativnim sudovima. Dok Brian May u oblaku dima plasira pirotehniku na koju je očigledno ponosan, verovatno je najbolje uopšte ne razmišljati.
May je ipak najjači tamo gde se i dalo očekivati – na kraju ćuprije koja se kao ekstenzija stejdža proteže u publiku, na kojoj je svačije prisustvo brižljivo dozirano (što je jedna od gorepomenutih važnih finesa), dok peva Love of My Life uz samopratnju na akustičnoj gitari. Svima koji misle da je Queen uvek bio i ostao jedan megalomanski, a isprazan komad kiča i ništa više od toga trebalo bi pustiti ovu pesmu: ako im pogled bar malo ne odluta unutra i/ili u daljinu, i ako i nakon intoniranja budu mislili isto, s njima verovatno ni ne vredi razgovarati o muzici. Možda ni o bilo čemu drugom.
I Roger Taylor je opravdao svoj zvezdani status, između ostalog i sopstvenom pirotehničkom tačkom, ali i solidnim pevanjem; njegova I’m in Love with My Car, u kojoj mu oduvek pripada glavni vokal, bila je jedan od ubedljivijih delova koncerta.
May i Taylor su se opredelili za korektnu varijantu, i publika u uglavnom popunjenoj Areni bila je uglavnom zadovoljna. Sad, koliko je suština Queena svodiva na nešto što bi se moglo opisati kroz korišćenje reči "uglavnom" i "korektno" - veliko je pitanje. Mercury i ekipa blistali su na sceni prvenstveno zbog ranije nezapamćene, i kasnije neprevaziđene teatralnosti, upisujući u rock istoriju neskromnost ogromnih razmera. U odnosu na to, ono sinoć je bilo skromno. Ali, u specifičnoj varijaciji na drevnu temu izbora između ičega i ničega u kojoj su se našli, May i Taylor su se solidno snašli.
A što se Zeppelina tiče, ne mogu da budem baš skroz pametan... U svakom slučaju, bar neće biti Led Zeppelin +, šta ja znam, Steve Vai.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
dusan (gost)
| 30.10.2008. 15.35.59
Sa pozitivne strane, bilo je lepo videti Taylor-a i May-a, bilo je ok kao šou i sve je to bilo kulturiška izvedeno. Nije da je baš bilo loše, nije.
Sa druge strane, koncert tj turneja bi se mogli ispravnije zvati "Veče sa Taylor-om i May-om iz NEKADAŠNJE grupe Queen", sledeći red sitnijim slovima "Koji će vam UPRKOS ometanju pevača Rodgersa izvoditi zabavni repertoar sastavljen većinom od svih onih pesama koje NE ŽELITE da čujete".
Jer sigurno da glavna motivacija nekog ko kupi kartu NIJE da gleda šalu i šegu na bubnjevima i gitari, da čuje samo nekoliko bitnih pesama benda koji je imao toliko hitova da na 3 CD-a best off-a nisu mogli stati, i da sluša stvaralaštvo gosn Rodgersa. Nije da nisam znao šta će biti ali ipak. Nekako je bedak kada je najemotivniji deo koncerta ne sama svirka nego kad su pustili sa matrice pokojnog brku, koji još samo više izgleda kao nezamenljivi genije i beskrajni pevački talenat, u svetlu neopisivo dosadnih i nemaštovitih novih pesama Queen-a i Rodgersovog pevanja, koje je bilo ne baš specijalno sjajno, recimo najblaže.
Najviše me je izluđivao taj tezgaroški fazon menjanja vokalnih linija tako da se ide nadole gde je Brka išao nagore, udaljavanja majka kad neki ton baš nije kako treba, i neprekidnog menjanja linija pevanja starih Queen pesama. Onako, baš na granici toga šta rade tezgaroški pevači svako veče, šteka se jebi ga, ionako niko neće da primeti u kafani. Iz nekog razloga Rodgers smatra da je jako kul da se "poigrava" Fredijevim deonicama, a kad peva All Right Now, e to peva kao što je pevao i na ploči pre milion godina. To valjda tako dokazuje da ima lični umetnički izraz (čitati kao "neću valjda ja da pevam ovo isto kao Fredi, nisam ja obična zamena"). Nakon što je May otvorio usta i otpevao sam šta je otpevao, a zatim i čovek za palicama pokazao da bi mogao da bude potencijalna zamena za Halforda u JP, postavilo se pitanje zašto dve člana Queen koji nisu pevači bolje pevaju Queen od pevača koji je tu upravo zato, da bi pevao lead vokal. Konačno pesme Paul Rodgersa. Pobogu. Nije mi sasvim jasno zašto baš taj brak, oni i on, zar nije postojao neki matoriji pevač čije je karijeru trebalo revitalizovati a da je muzički bliže onome što su radili Queen.
Početak koncerta je bio dobar, razrada na momente dosadna do bola (onaj sporać koji kao da je nastao za skupljanje pomoći gladnima u africi - nešto "I belive" je ostavio posebno plavi trag na vratu), nove pesme nisu za pohvalu (mada se postavlja pitanje da li su to uopšte Queen pesme, sa obzirom da tu nisu dva važna autora iz prave postave) na srednjem delu koncerta su minuti prolazili kao sati, i onda je na kraju bilo očekivano "Ajmo po hitovima da ostane lep utisak". I onda oprostiš sve u ime stare ljubavi, bar donekle.
Neko će reći da sam preoštar, ali meni lično, koncert me umesto zadovoljnog ostavio samo nesrećnijeg što nisam imao prilike stajati pred nekom binom dok se čuju prvi tonovi "One Vision" i izlazi pokojnik u svojoj cirkuskoj uniformi a bas svira momak sa smešnom frizurom. Kakav pevač je to BIO i kakav je to tek bend BIO. Prošlo vreme.
-
JOHNNY (gost)
| 30.10.2008. 18.04.44
MOZDA BI STE BILI SRECNIJI DA SU ANGAZOVALI NEKOG P*D*R* A NE "MAČO" PAUL RODGERSA ZBOG KOGA JE INAČE DOŠLO 30% LJUDI.BIO JE TO SJAJAN KONCERT U ISPUNJENOJ HALI GDE SE PUBLIKA SJAJNO ZABAVLJALA.SVIRKA DOBRA , ATMOSFERA ODLIČNA , PESME SJAJNE , ZVUK JE MOGAO BITI BOLJI , I KAD SE SVE SABERE TO JE TO!
-
Goxy Orb (gost)
| 31.10.2008. 07.17.36
Sramotno ne poštovanje najcenjenijeg (među kolegama i kritikom!) i najboljeg (živog) belog blues pevača. Kao što Jeff Becka vrhunski gitaristi smatraju za najboljeg gitaristu na svetu, tako se isto odnosi i na Rodgersa. I jedan mali kuriozitet: kada su osnivali bend, početkom '70, May i Taylor su baš Rodgersa imali na prvom mestu liste željenih pevača!
-
najgorost (gost)
| 31.10.2008. 12.56.13
Pre desetak godina, moje izlistavanje domaćih TV kanala zaustavilo se na emisiji u kojoj je sa Sašom Popovićem gostovao neki juti „roker“ koji se stidljivo žalio kako je u zemlji muzička scena puna neukusa. Na to mu bivši harmonikaš dobaci: „Šta vi mislite o Queen?“ „Oni su za mene zakon!“.
Svakako da su gomile često emitovanih spotova, prilozi sa rasprodatog Vemblija, harizmatična Fredijeva pojava ali i njegova smrt, misteriozna i iznednadna, uspjele da i na ovim prostorima ovoj grupu daju status kakav imaju i na Zapadu: mejnstrim za uštogljene štrebere i bend za „koga nema ko nije čuo“, ni toliko loš da ispadneš glup ako kažeš da ga voliš, ni toliko ekstreman da te ljudi smatraju čudakom. Od genijalnog „Night At The Opera“, svakako jednog od najznačajnijih i najboljih hard/progressive rock albuma 70-tih, do izdanja neobjavljanih songova nakon smrti Freddia Mercury-a, karijera ovog benda je išla sigurnom, uzlaznom putanjom, svaki album donosio je globalni hit a uspješne turneje su se ređale jedna za drugom, stvarajući skoro brend od imena „Queen“, kao arhetip mejnstrim rok pojave.
Pitanje koliko komercijalno tj. opšte prihvaćeno ne mora da bude loše je svakako jedno od ključnih pitanja kad se razmatra ova muzika, kojoj se uzgred zove popularna. Queen su potvrda toga da bilo kroz studijska izdanja, bilo kroz izvođenja, mejnstrim pokazuje koliko neka scena vrijedi više od hermetičnih, nikad shvaćenih ili kasno shvaćenih pojava koje gmile iz undergrounda. Uspješan i kvalitetan mejnstrim izgleda uslov je za kvalitetan alternativni antipod - potvrda za to imate na sve strane, uzmite npr. našu scenu u najboljem periodu, i najgorem, trenutnom: najbolje bendove (novi val, tj. talas) imali smo kad su scenom vladali podnošljivi mejnstrim izvođači (i Čolić, i Čorba, i Generacija, i Madić, i Bajaga, i Valjak, Jabuka, Bregović). I da nije bilo pojave kao što je Queen i slični, pitanje da li bi se 70-tih desio pank eksplozije, s onakvom energijom i kreativnim nabojem.
Dakle koliko dobar mejstrim toliko dobra alternativa (mada izrelativizovana, ovakva podjela muzičke scene mislim da je i dalje održiva).
Odgovor na pitanje šta sam propustio time što nisam sinoć bio u Areni, jednostavan je: istoriju. Odličnim odabirom songova (naravno uvjek može bolje), Brian May i družina lijepo su predstavili bend i vrijeme iz koga on dolazi. U skoro dva sata, postava bez orginalnog basiste Johna Deacona i naravno nezamjenjivog Freddie Mercury-a, uz sjajnu publiku svih generacija koja je pjevala sve stvari, čak i one sa novog The Cosmos Rock albuma, stvorena je atmosfera kakvu smo mogli da osjetimo i na live snimcima ovog benda iz 80-tih. Brian May, (odskora rektor jednog univerziteta u Liverpulu), bez ikakvog dvoumljenja jedan od najvećih i rok gitarista i naj becking volal ikada, bio je na vrhuncu zadatka, kao u najboljim godinama. Svakako pojava sa takvom harizmom, tavom da se onda osjeti jeza na pomisao kakav je ovaj bend tek bio kad sa Mercuryem. Upravo to, ono što svakako može biti odgovor na pitanje šta nisam propustio sinoć: originalni Queen.
Mada je prirodno da je to trebao da bude zadatak novog frontmena, Paul Rodgersa, izvikanog kao jednog od naj vokala u istoriji (bio član Free i par nezanimljivih hard rok super-bendova), May je nesumljivo vodio sam show. Ne sjećam se da je neko tako bio bespomoćan kao sinoć Paul Rodgers (eh da, možda Evan Dando na Jelan Festu), prepuklog glasa, bez imalo autentičnosti, mlitavih koraka po sceni kao Marko Jarić po parketu (nevjerovatno kako fizički liče), nije uspjevao ni u jednom visokom tonu, štaviše izuzetno je kvario songove svojim r ’n ’b nabubanim improvizacijama. Jednostavno upropastio je sinoćni show, koji je nakon njegovih par skrnavljenja (Tie Your Mother Down, I Want To Break Free, Fat Bottomed Girls), nastavljen na isturenom djelu bine, bez njega, sa Mayom i Tayorom za vokalom. Odatle čujemo naj momente: ’39 i I’m in Love With My Car, Love Of My Life. Svakako da su INXS, koji su bili u sličnoj poziciji napravili bolje riješenje angažovajući neafirmisanog pjevača. Slijedile su efektno instrumentalno Tayorovo lupanje po bubnjevima (ali i basu) i Mayovi instrumentali koji čini se sve više vuku na space rock.
Show je morao da se nastavi bez Rodgersa. Sva sreća da ga je publika sasvim nadglasala u Show Must Go On, Radio Ga-Ga i što je Bohemian Rhapsody išla sa Mercurievim snimkom sa video bima. Veliki, možda i najveći song ikada u hard rok djelu očekivano dovodi reakciju publike do vrhunca. Slijedi bis sa par starih Rodgersovih „uspješnica“ i We Will Rock You i We Are the Champions. Mada ne toliko ubjedljivo kao saborci iz „iste garde“ Brian Adams i INXS prošlih godina, i pored nesretnog Rodgersa, iskustvom starih članova, čini mi se, uspješno privedeno kraju. Ipak, sasvim dovoljno da se dugo i po dobru pamti.
-
Flomaster (gost)
| 31.10.2008. 13.45.35
Johhny homofob nije mogao da podnese Freddyja gay pevaca ali je ipak potajno bio zaljubljen u njegove brkove.
-
BG Kvinomanijak (gost)
| 31.10.2008. 15.37.18
Jedan od najboljih koncerata ikad održanih u Beogradu!!!
Kritičari,smešni ste ko crtani film. :)
QUEEN FOREVER
P.S.Napisao sam podužu repliku za Dušana,ali nije mi objavljena,ne znam iz kog razloga.Čak nije bila ni uvredljiva.
-
sumnjivo lice (gost)
| 02.11.2008. 21.36.31
Izgleda da "sumnjiva sofisticiranost grupa Free i Bad Company" ipak prolazi kod B.Maya i R.Taylora... Kako li se, pobogu, to desilo, kad je Popboksov izvestac utvrdio da ono što u "kolektivnoj pop svesti ostaje kao glavna odlika ove grupe je histrionski überkič zamah"?
-
Jovan Ristic (gost)
| 03.11.2008. 09.48.35
Najveci kompliment za Rodzersa: bio je opusten, i nije se trudio da bude imitator ili karikatura Fredija Merkjurija. Ukratko bio je SVOJ, a to valja ceniti. Svi koji su otisli na koncert QUEEN + PAUL RODGERS da bi videli Merkjurija, naravno da nisu dobili ono sto su ocekivali. Izvin'te, ali njihove mi zalopojke deluju detinjasto. Ono je bio koncertni spektakl godine u Srbiji
-
grga (gost)
| 03.11.2008. 12.02.40
@sumnjivo lice
pravi komentar!treba znati da su brian may i r.taylor pocastvovani i srecni dok sviraju all right now, paul rodgers je njihov idol.da je marko a. slusao prve albume queen, (free i bad company su vec obavezno gradivo i zbog toga se ponavlja godina), sigurno ne bi napisao ovo sto je napisao.a ako smatra queen sofisticiranim bandom, sta bi rekao za cinjenicu da je brian may prototip heavy metal gitariste?
-
Jovan Ristic (gost)
| 04.11.2008. 12.38.58
I ne samo to. Rodgers je bio pevacki uzor mladog Fredija Merkjurija. Sad, ucenik je dogurao mnogo dalje od ucitelja, sto za potonjeg moze samo da bude cast. Meni je Rodgers fino legao na koncertu, i ne zalim se. A hard rok JESTE kljucna odrednica grupe Queen na svim albumima koje je snimila zakljucno sa Jazz (1978). Stavise, po nekim preterivanjima Queen je gazio i u hevi metal teritorije. Od albuma The Game (1980) pojavljuju se sintisajzeri a u prvi plan izbijaju pesme sa pop strukturom. Hot Space (1982) je, stavise, bio cisti disko, ali to ne znaci da na albumima poput "The Works" (1984) a narocito A Kind Of Magic (1986) nije bilo gitarske pirotehnike. Na ovom potonjem se nalaze meni dve omiljene "teske" stvari Queen: One Vision i Princes Of The Universe. Produkcija jeste ispolirana, ali ta gitara ne zvuci dezinfikovano.
-
daniel k (gost)
| 04.11.2008. 14.03.15
kvin su bas super grupa. u stvari, imaju neke bas dobre pesme. i potpuno su teatralni. ma super. seticu se pesme "friends will be friends". kako lepa pesma.
nisam bio na koncertu. stajaznam.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.