Jin i Jang iz drugog ešalona

Beogradska grupa Igra Staklenih Perli pre 30 godina objavila je istoimeni prvenac, sa kojim se tada ustoličila kao jedna od najzanimljivijih prog rok i psihodeličnih pojava u Jugoslaviji i jugoistočnoj Evropi.

Nazvana po istoimenom delu Hermana Hesea, grupa je od osnivanja 1976. u SKC-u nizom mahom besplatnih koncerata okupljala zaljubljenike u psihodeliju i space rock, ugledavši se na Pink Floyd, Can i Tangerine Dream.

Perkusionista Predrag Vuković, gitarista Vojkan Rakić, basista Draško Nikodijević, klavijaturista Zoran Lakić Švaba i bubnjar Dragan Šoć, izvodili su „muziku toka svesti“, prožetu misticizmom, ezoterijom i haluciogenim iskustvima.

Bend je stekao kultni status u Jugoslaviji sa dva malotiražna albuma ISP (1979) i Vrt svetlosti (1980) (na drugom je Nikodijevića zamenio basista Slobodan Trbojević). Danas prilično zanemarena kod kuće, ISP je tokom godina u inostranstvu stekla priličan broj poštovalaca među ljubiteljima prog rocka, posebno nakon što je početkom 90-ih nemački Kalemegdan Disk ponovo objavio oba albuma, uz objavljivanje tri ploče raritetnih koncertnih i neobjavljenih snimaka. Konačno, matična kuća PGP RTS je 2007. na jednom CD-u Igra svetlosti izdala oba remasterizovana albuma benda.

„Toliko sam nestrpljivo čekao da se to desi, da kada jeste, ne mogu da opišem koliku sam osetio radost. Kada vidim danas koliko u svetu ljudi sluša ISP, znam da je sve vredelo truda“, kaže Rakić na početku intervjua vođenog nedavno s njim i Vukovićem u nekadašnjoj bazi benda - SKC-u.

POPBOKS: Ne bi bilo loše da se, zbog jubileja, na početku vratite na početak i prisetite se kako je to krenulo...

Vuković: Nemam pojam kako je to išlo, jer se periodu pre albuma samo jurilo i više smo se vozili na talasu spontanosti, nego što smo smišljeno radili.
Rakić: Imali smo neku maglovitu ideju šta hoćemo. Počeli smo 1976. i dosta brzo se desio album. Nismo ni jurili album. Slučajno se desio.
V: To je za nas bilo u oblasti fantastike. Posle nekoliko svirki su nas zvali iz TV Beograda da nastupimo u tadašnjem Nedeljnom popodnevu, koje je bilo papazjanija svega i svačega. To je bilo 1978. godine.
R: Neko je doveo Stanka Crnobrnju na našu svirku u donjoj sali SKC-a. Nama je SKC bio nekako magična kuća za sviranje i voleli smo ovde da sviramo, baš u donjoj sali. Imala je neku atmosferu. Stanku se to mnogo dopalo i doveo nas je u Nedeljno popodne da nastupimo. Nismo hteli plejbek, nego smo insistirali da uživo odsviramo, što je njima bilo van pameti, ali smo to odradili. Tražili smo i dim, što je u ono vreme bilo: „Piromanija, e to ne može“, ali smo izgurali i to. Svirku smo dosta profesionalno odradili i Mića Marković, on je tada valjda bio direktor PGP-a, video je to i pitao: „Momci, imate li vi još takve muzike, hoćete da snimite album?“.

Postoji li sačuvan snimak tog nastupa?

V: Čuo sam da je neko video na nekom partiju taj film (Rakić: Čuo sam da je Bora Čorba to doneo). Ako neko ima snimak, ja ne znam. Emisija je išla uživo, imali su neki dokumentarac o Denikenu, pa su to povezali. Dunja Lango je bila voditelj i bilo je važno da je dva puta pre i posle nastupa rekla da smo mi domaći bend.
R: U ono vreme ta vrsta svirke je bila dosta čudna ljudima. Rekli smo: „Ajde da nastupimo“, ali nismo očekivali uopšte takvu reakciju, jer su se čak i ljudi na televiziji okupili oko nas i dobili smo od njih podršku. To nam je tada značilo puno.
V: Neki ljudi su posle tog živog nastupa shvatili da mi to zaista sviramo, jer je bilo posle prvih naših svirki ovde dole u SKC-u prozivki: „Jao, vi puštate to sa trake“, jer smo imali trake sa kojih su recimo puštani avioni. Dolazi zvuk, ali se ne vidi odakle. Kada se ISP pojavila uživo na TV-u videli su da to jeste – svirka! Jednom kad je stvar krenula sve je brzo išlo. Ploča je dosta brzo snimana. U to doba je u Jugoslaviji počelo da izdaje više licencnih albuma, tada su izdali Pink Floyd i to se dobro prodalo i mislim da su tu videli vezu sa nama.
R: Leto je bilo negde avgust. Parcijalno smo snimali. Goran Bregović je nešto dolazio, a pošto je ipak bio firma, morali smo da prekidamo naše snimanje za koji dan i sve je nešto parcijalno snimano, ne u cugu. Bili smo u PGP-vom 24-kanalnom studiju, tek su ga bili postavili...
V: U studiju nismo bili puno. U vrh glave nedelju dana.
R: Ma ne, više. Mesec dana smo mi bili u studiju. Ti si zaboravio...
V:...Ne računam pauze. Efektivno nedelju dana u studiju.

Snimanje mora da je bilo frustrirajuće iskustvo?

V: Jeste, bilo je. Recimo dve stvari su nestale. To je izbrisano.

Namerno?

R: Mi mislimo da jeste.
V: Jedna je bila Segment G, potpuno rasplinuta stvar, ali za album smo snimili verziju od tri minuta. Ima melodiju i sve, ali je ambijentalna stvar u maniru, recimo, ranog Brian Enoa. Producentu Aci Pilipenku uopšte nije bilo jasno šta je to!
Druga je bila Return To Lizard Square. Nije bila baš ista kao Lizard’s Square pošto je imala još jednu melodiju, ali njima (PGP) nije bilo jasno „zašto dva puta ide ista stvar na ploči?“. Pitali smo gde je to. „Jao, to je izbrisano“.
R: Samo je to rečeno „izbrisano“ i gotovo.
V: Moguće da je slučajno, ali ja se ne bih kladio.

Zanimljivo je da ste sa pesmama Lizard’s Square i Pečurka bili među prvima koji su pevali na engleskom jeziku.

V: Lizard’s Square je na engleskom zato što je Draško počeo da peva nešto na engleskom i onda se iskristalisala stvar. Njemu je to značilo tako, i tako je ostalo. Nije ništa rađeno specijalno namerno na engleskom ili srpskom. Nema nijedne stvari koja je nečija, sve zajedno je rađeno.
R: U startu smo imali ideju da ne pucamo samo na publiku ovde, nego smo svetski gledali. Želeli smo da sviramo u Amsterdamu, Berlinu...

Pretpostavljam da ima dosta skrivenih značenja u pesmama sa prvog albuma...

V: ...ima skrivenih značenja ali nije fora da ih objašnjavam. Lizard’s Square se izvorno u stvari odnosi na gušterisanje u Dubrovniku. Draško je po tome počeo da pravi tekst. Boravak u Dubrovniku i ležanje na plaži, na trgu, pa je to nadgradio u još neka značenja, koja je slušalac dobrodošao da sam isčitava.

Kako je zapravo ploča trebala da zvuči, imajući u vidu to čuveno brisanje dve pesme, koje ju je smanjilo na 28 minuta?

V: Prva ploča je trebalo da bude program koji smo svirali uživo, ali su onda stvari nešto pretumbane jer fale one dve. Da ne fale, trajala bi oko 36 minuta što je već pristojno vreme. Kad je program pravljen uvek je bio kontinuiran i tražili smo to na albumu više puta. Naganjali smo se onoliko i PGP je rekao „apsolutno ne dolazi u obzir”.
R: Na koncertima nismo imali pauze između stvari. To se sve pretapalo i tako smo hteli na albumu da bude. Međutim oni su insistirali na pauzama između stvari i oni (PGP) su ih i stavili.
V: Zalepi Solarni modus i Putovanje u plavo bez pauze i videćeš da idu jedna u drugu. Pravi red je bio Lizard’s Square, Pečurka, Solarni modus, Putovanje u plavo, pa dugačak space onako potpuno razliven Segment G, pa Return to Lizards Square, pa Majestetski kraj.

Jeste li imali odgovarajućeg producenta?

V: Pa, u stvari, ne. Pilipenko je bio PGP-ov producent zadužen da to odradi. U nekim više tehničkim aspektima nam je pomogao. Neke druge aspekte naše svirke nije shvatao i tu smo se stalno vukli tamo-amo i preganjali. Bilo je puno čisto sviračkih brlja, dok on nije rekao “Ej, ne valja”. Bio je snimatelj Tahir Durkalić koji je radio svoj posao i nije se mešao u kreativni deo posla.

Sada s ove distance, koliko ste zadovoljni kako je ispao album?

V: Toliko je vremena prošlo i toliko je slušan kao takav da je meni jako teško da sad kažem... to je jednostavno ispalo tako. Uživo kasnije nismo insistirali da stvari budu kao na ploči. Neke stvari su dobile definitivniji oblik tek kad smo ih snimili. Neki delovi su nastali zbog njihovog mesta u celokupnom programu. Ima dve vrste stvari, one nastale sviranjem pa su se nadogradile i one nastale komponovanjem. Putovanje je očigledno nastalo niotčega pa je dodano ovo i ono, dok su Solarni modus Švaba i on (Rakić) zajedno komponovali. Ta stvar krene i ide negde kao putovanje, od ove do one tačke. Ima par stanica kroz koje će sigurno da prođe, ali kako i koliko dugo...

Diskografija: Igra staklenih perli (PGP RTB, 1979) Vrt svetlosti (PGP RTB, 1980) Soft Explosion Live (Kalemegdan Disk, 1991, koncertni) Inner Flow (Kalemegdan Disk, 1991) Drives (Kalemegdan Disk, 1993) Igra svetlosti (PGP RTS, 2007)

Jeste li tada to definisali kao „muziku toka svesti“?

V: To sam upotrebio dosta kasnije. Krenuli smo da sviramo nešto što se nama dopada. Bukvalno smo danima na podu sobe pili čajeve i svirali satima bez prestanka. Sve više smo se uguravali u psihodelični fazon i space rock. Uvek smo imali te space stvari ili delove bez ritma, zvuk koji plovi. Uglavnom se koristio izraz psihodelija, ali smo izbegavali taj termin jer je određenim krugovima zvučao kao drogeraška muzika. Ne pali me da imam tu asocijaciju. Muzike toka svesti ima jako puno kod Cana, a u muzičkom i idejnom smislu smo se jako inspirisali time, naravno i ranim Foydima, Tangerine Dreamu...

Dobro, koliko je bilo droge oko vas. Već pomen pesme Pečurka vuče na... neke stvari.

R: To je bilo konkretno iskustvo sa pečurkama. Jeste tekst od Cana, ali je naše iskustvo sa pečurkama. Probali smo pečurke.
V: To čak i nije obrada nego je opet tema na koju je upotrebljen njihov tekst, pa je napravljena stvar. Nemam ništa protiv da se kaže da je obrada, ali nije. Na našim svirkama se puno duvalo. Bilo je svirki na kojim je, mislim, cela publika bila na nečemu. Bio je neki koncert u Šumicama gde je bio neki esid koga je bilo svuda po gradu. Rekao bih da je dve trećine publike bilo na tome. Šta smo svirali tamo - nemam pojma. Moguće da su te svirke bile najbolje, kad u toku svirke možeš da se odvojiš od sebe i kao sa strane možeš da gledaš šta se dešava.

Da li ste imali bilo kakvih problema sa policijom?

R: Nismo imali te vrste problema, a i sa svojim porodicama smo dobro stajali.
V: Nije bilo nikakvih sranja. Da je bilo nekih frka onda bi ih bilo.

Koliko su na vašu muziku uticali misticizam ili ezoterija?

V: Ima toga, međutim uvek smo voleli da to bude više u pozadini da ne guramo slušaocima na nos ni jin-jang ni hinduizam, nego da leprša u pozadini. Pa ako slušaocima to okine nešto super, ako ne opet super.

Čini mi se da ima i malih naznaka nekih čudnih etno zvukova našeg podneblja.

V: Udaraljkama sam davao neki takav prizvuk, a posebno je Švaba imao tendenciju da odsvira neke folklorne motive. Na albumu Drives ima gde Švaba svira Kuje Mujo konja po mesecu ali ga toliko drugačije svira, valjda pet puta sporije. Znao sam da pitam ljude: “Ajde pogodi koja je ova stvar”. Ima i klasičnih motiva, Hendrixa...

Da li je bilo nekih para posle albuma? Znam da ste u SKC-u imali uglavnom besplatne koncerte. To znači da niste bili zainteresovani da budete komercijalni bend?

V: Pokušavali smo. Dobili smo nešto od prve ploče, ali to nisu bile neke pare i dosta su kasnile. Gde god smo svirali odziv publike je bio dobar, posebno u SKC-u. Bilo je lomova, popucala su dole vrata zato što je uvek dolazilo više ljudi, pa smo morali da održavamo dve ili tri svirke uzastopno.
R: Insistirali smo na sali dole, a oni (SKC) su hteli da sviramo u gornjoj. Mi smo se strašno vezali za onu dole. Toliko je publike bilo da nije mogla da stane i ljudi su provaljivali vrata da bi nas mogli da nas čuju.

Šta je bilo sa svirkama van Beograda?

R: E, to je bio naš propust! Ne znam zašto se to desilo. Samo smo svirali u Zagrebu i gde još? Jako malo van Beograda.
V: Zagreb, Pančevo, Obrenovac, Novi Sad...tu smo bili pregrupa Buldožerima. To mi je jako drago bilo. Dobra svirka.

Kako je na vas uticala pojava novog talasa. Da li vam je to bilo nešto strano ili ste išli ka tome?

R: Jesmo išli ka tome, ali nismo mogli da nađemo vezu. Kako da pređemo u novi talas, a da zadržimo magiju onog što smo do tada radili. Nismo znali kao da to upakujemo. Mladi smo bili.
V: U to doba sam slušao Pere Ubu, Devo, Talking Heads, Blondie, Police, pa je bio neki pokušaj da se nađemo a da se ne izgubimo.

Pretpostavljam da bi to bilo kada ste posle drugog albuma Vrt svetlosti za film Dečko koji obećava snimili pesmu Vozimo se kolima subotom popodne?

V: Posle druge ploče bilo je nekih svirki, ali se to nekako izduvalo... Bila je pauza pa je sastavljena nova postava sa drugim gitaristom Ivanom Pajevićem. Napravljeno je par svirki. Urađene su neke stare stvari u više new wave fazonu i neke nove.

Postoji li sačuvan snimak te pesme?

V: Filmadžije su platile da se snimi u studiju Druga maca. Ja snimak nemam. Bila je i svirka u SKC gde smo svirali tu stvar i filmadžije su to snimile, otišle, a mi nastavili da sviramo. Čak smo dobili dobre kritike u Poletu kao najinteresantniju kombinaciju prelaska u new wave. Vozimo se... je dosta dugačka stvar, jer se posle srednjeg dela vratimo u temu, a to nema u filmu, isečeno je.

Znam da se često pominje da je bend poslednji koncert održao 1985. u Sava centru na proslavi ITD magazina. Kada ste zapravo prestali sa radom?

V: Pesma u Dečku koji obećava je naš zadnji zvaničan snimak. Možda je bio oko toga još neki koncert te postave. Pajević je takođe otišao i došlo je do pucanja između mene i Švabe, i to se samo izduvalo. U Sava centru smo se skupili samo za tu svirku.
R: Bila su to lepa vremena moram to da kažem, ali nekako nikad nismo uspeli da izguramo taj naš kreativni potencijal. Uvek je nešto bilo da sprečava. Čudno.

Povezano:

• Igra svetlosti (Igra staklenih perli i Vrt svetlosti), recenzija reizdanja (2008)
• Muzika toka svesti, Džuboks arhiva