Od igranke do umetnosti

Slobodno možemo reći da ono što je Count Basie za svetski, to je Vojislav Bubiša Simić za srpki, odnosno jugoslovenski džez. Rođen 1924. godine, osnovao prvi domaći džez sastav Dinamo u drugoj polovini 40-ih godina prošlog veka, od 1953. dirigent Džez orkestra RTV Beograd, diplomirani aranžer, kompozitor, pijanista i svedok istorije u svakom smislu te reči.

Bio je u Beogradu za vreme Drugog svetskog rata, preživeo i nemačko i savezničko bombardovanje, a nakon onog poslednjeg iz ’99. godine, napisao je temu Bluz za avalski toranj. I pored činjenice da ima 85 godina, ostavlja utisak vrlo vitalnog i živahnog čoveka, a u to su se mogli uveriti i posetioci Kolarčeve zadužbine u kojoj je po ko zna koji put u životu predvodio Big bend RTS-a krajem decembra prošle godine.

Razgovor koji sledi odigrao se jednog jesenjeg jutra u njegovom stanu na Konjarniku. 

POPBOKS: Znajući da ste još tokom Drugog svetskog rata svirali džez, zanima me kako ste uopšte došli u kontakt sa tom muzikom, kada i kako ste prvi put čuli za džez?

Vojislav Bubiša Simić: Prvi kontakt sa džezom sam imao još pre rata, dok sam bio u gimnaziji. Pre rata su u Beogradu mogle da se kupe razne džez ploče, prikazivani su razni džez filmovi, na igrankama su svirali neki amaterski džez sastavi...Tih godina je bio i moj prvi kontakt sa džezom.

Kako je Vama izgledao muzički Beograd u periodu između 1945. i 1960. godine?

Posle samog rata, vladala je euforija za ruskim i partizanskim pesmama i džez tada nije bio mnogo omiljen na ovim prostorima. Kako se završio rat, Amerika je ovde bivala doživaljavana kao neki ideološki neprijatelji, a svi znamo odakle džez vuče korene, tako da i kultura koja je dolazila odatle nije baš bila dobrodošla.

Vremenom, stidljivo su počeli da se pojavljuju mali džez sastavi, koji su uglavnom svirali po igrankama. Nisu to bili neki big bendovi, uglavnom se radilo o kvartetima, kvintetima...Pored igranki, oni su svirali na pojednim priredbama i svečanostima, prijemima u ambasadama, kao i na radiju. Dakle to nisu bili koncerti kakve mi danas znamo – pravi džez koncerti su počeli da se dešavaju tek sredinom 50-ih.

U to vreme, u Beogradu počinju da gostuju i strani muzičari i to je dosta uticalo na razvoj ovdašnje džez scene. Tako smo 1956. upoznali Dizzyja Gillespija, koji je sa svojim big bendom održao dva koncerta u Beogradu – jedan u Kolarčevoj zadužbini, drugi u Domu garde. Dizzyjev big bend je uz Count Basieja i Dukea Ellintona, u to vreme bio jedan od najvećih džez ansambla, slobodno mogu reći na svetu, i za nas mlade, taj događaj je bio od ogromnog značaja. U isto to vreme, dakle krajem 50-ih, počinju da se prikazuju i američki filmovi kod nas. Gledali smo čuveni Bal na vodi sa Harryjem Jamesom, zatim Zimsko doba... Možemo reći da su u drugoj plovini 50-ih kod nas došla bolja vremena za džez.

Ko je u to vreme slušao džez, kako biste okarakterisali tadašnju džez publiku? 

To je bila uglavnom edukovana grupa ljudi, da kažemo neka srednja građanska klasa. Bilo je lakše da čujete neke novitete ako ste bili iz neke veće varoši, kao što je Beograd. Tada se nije mnogo putovalo, ali ko god je od naših prijatelja negde išao u inostanstvo, obavezno nam je doneo po neku džez ploču.

Vi ste tada imali gramofon?

Da, ja sam imao gramofon još pre Drugog svetskog rata. Sećam se da mi je otac za 15. rođendan, 1939. godine, kupio ploču Counta Basieja, na 78 obrtaja. Na žalost, većina tih ploča mi je stradala tokom savezničkog bombardovanaja Beograda. Vi ste tada mogli da kupite i note klasične muzike, ali i džeza. Sećam se da  sam kupio note Ellingtona. Zanimljivo je da je pre rata u Beogradu bio veći izbor džez ploča i nota, nego npr. 70-ih godina prošlog veka. Istina, u to vreme je jako uzak krug ljudi voleo džez, skoro pa ste na prste mogli da ih prebrojite, delom zato što je to bilo nešto skroz novo, a delom zato što te ploče nisu bile baš jeftine. Sam džez tih godina pre rata nije doživljavan kao umetnost, već kao muzika za igru. Istini za volju, i u Americi je tada bilo tako – veliki džez orkestri su najčešće svirali u hotelima, i ljudi su igrali uz to.

Pretpostavljam da se 50-ih godina taj uzak krug ljudi znatno proširio?

Ne samo da se promenio, već se na neki način i pregrupisao. Pedesetih je iz džeza nastao šlager koji je bio odlično prihvaćen. Istina, postojao je šlager i pre, mada je više imao veze sa šansonama i romansama nego sa džezom. Još za vreme rata slušali smo nemačke šlagere na radiju. A onda je 50-ih počelo vreme festivala, kada se džez pomešao sa popularnom muzikom i nastao šlager kakvim ga danas znamo. Neka od istaknutijih imena su bili Borivoje Simić, Miodrag Ilić Beli, koji je kasnije komponovao muziku za seriju Na slovo, na slovo ujedno i otac Sanje Ilića, kao i Darko Kraljić, verovatno najpoznatiji i najplodniji kompozitor tog doba. Svi su oni pisali šlagere koji su imali harmonske i ritmičke elemente ne italijanske ili francuske zabavne muzike, već baš američkog džeza.

Ako se ne varam, tih godina je počeo i festival u Opatiji...

Da, pod velikim uticajem festivala u San Remu i kod nas su postali popularni letnji festivali. Festival u San Remu je u izvođačkom smislu bio vrlo dobar, imali su sjajne pevače, sjajne orkestre, imao je neki sjaj i glamur Italije koja je u poređenju s nama tada bila bogata i imućna, sa brojnom publikom koju je sve to zanimalo. Što se Evrope tiče, festival u San Remu je bio muzički događaj broj jedan – prenosile su ga gotovo sve radio stanice širom Evrope, a onda i televizijske. Ja sam kupio televizor 1958. godine, i sećam se da je gotovo polovina Kosovkse ulice u kojoj sam tada živeo, došla kod mene da gleda festival u San Remu.

Koliko dugo je festival u San Remu bio merilo kvaliteta? To vas pitam, jer od kad ja znam za taj festival, na njemu nema ničeg zanimljivog. Poslednjih 10-ak godina se forsiraju samo neke sladunjave i dosadne pop pesme...

Tako je. Poslednjih 20 godina, a možda i više, San Remo nema gotovo nikakav uticaj. Sada je konkurencija mnogo veća, imatie stotine žanrova, pod-žanrova... Oni sad pokušavaju da uvedu i rok i pop, i šta ti ja znam, ali to već dugo nije to. Zlatno doba San Rema je bilo od 50-ih, pa tamo negde do 70-ih godina prošlog veka, kada je i izvršio veliki uticaj na celokupnu jugoslovensku muziku. Ljudi su kod nas počeli da pišu šlagere ne više pod uticajem džeza, nego pod uticajem San Rema. U to vreme kod nas su počeli da niču brojni festivali – prvo je bio zagrebački, pa opatijski, pa Beogradsko proleće, pa splitski, pa sarajevski Šlager sezone, pa skopski. Bukvalno je svaka republika tadašnje Jugoslavije imala bar dva ili tri festivala. Pobeda na njima nije donosila samo materijalnu korist, već i šansu da snimite ploču. Tada su se otvorile prve fabrike za štampanje ploča kod nas – prvo Jugoton, pa PGP.

Drugim rečima, šlageri su pridobili veći deo džez publike?

Šlageri su preuzeli ne samo deo publike, već i dobar deo muzičara. Džez nikada nije bila mnogo plaćena muzika. Nagrade na džez festivalima su bile simbolične, više kao neka priznanja i počast, nego neki veliki novac. Uostalom, ni dan danas se ne živi lagadno od džeza – mnogi savremeni džezeri su primorani da tezgare u raznim pop ili rok grupama, ne bi li sastavili kraj sa krajem. U džezu nikad nisu bile velike pare, ni za muzičare ni za organizatore, i suguran sam da i to ima veze što džez nikada nije bio mnogo popularan. Mada, mnogim džezerima novac nije presudan – tako su se npr. Bora Roković i Duško Gojković uvek rado odazivali pozivima da sviraju kod nas, iako su mnogo manje plaćeni nego u inostrantvu.

Često se čuje kako komunisti nisu voleli džez, kako su ga zabranjvali, ali paradoksalno je da je upravo pod njihovom vlašću u Beogradu svirao Miles Davis dva puta, Charles Migus, Dizzy Gillespie...

To je sve bilo mnogo kasnije, u vreme socijalizma. Kada kažem komunisti, mislim na period od 1944. godine. Tačno je da su se oni i kasnije zvali Komustička partija, ali ta politika nije imala mnogo veze sa politikom krajem 40-ih godina. To je bio prosto prirodan sled događaja – radio, televizija, knjige, mladi ljudi koje je sve to zanimalo. Ta njihova, da kažemo tolerantna politika, nije došla iz neke kao simpatije prema džezu, već iz jedne potrebe velikog broja ljudi. Nije bilo moguće ignorisati to veliko interesovanje ljudi za stvari koji dolaze sa zapada.

Ta politika je počela da popušta krajem 50-ih?

Može se reći da su stvari počele da se menjaju nabolje još krajem 40-ih. Tada su počele prve igranke, zabave... Uostalom, i u Americi je Benny Goodman održao kocert u Karnegi holu 1938, a ako znamo da su se pre toga tamo održavale samo koncerti klasične muzike i predstave, onda možemo užeti tu godinu kao svojevrsnu prekretnicu i reći da je tada džez postao zvanično pruznata muzika, preselivši se iz holova hotela na veliku scenu. Kod nas se to desilo 15 godina kasnije, kada je Zabavni orkestar održao koncert na Kolarcu (Zabavni orkestar je inače preteča današnjeg RTB džez orkestra). Kada svirate na igranci, vas neki slušaju, neki igraju, neki pričaju, sa koncertima na radiju stvari stoje  slično, dok je publika u koncertnoj sali došla tu baš zbog vas i time vam na neki način odala priznanje. Zato ja pravim toliku razliku između igranki i koncertnih sala, i zato smatram 1938. i 1953. bitnim godinama za svet, odnosno za tadašnju Jugoslaviju.

Pretpostavljam da je 1953. bitna i zbog osnivanja prvog našeg džez udruženja?

Da, to se desilo 1953. na moje veliko iznenađenje, kada su tadašnje komunističke ili socijalističke, nazovite ih kako god hoćete, vlasti priznale našu profesiju i dozvolili da nas 11 potpisnika osnujemo prvo džez udruženje u Jugoslaviji, sa sve socijalnim i zdravstvenim osiguranjem i pravom za penziju. Drugim rečima, dobili smo status profesije, što je bila velika stvar.

Kako ste reagovali kada su se pojavili The Beatles i Rolling Stones?

S obzirom da sam ja bio vaspitan na džezu, meni je to zvučalo kao neko klinačko drndanje gitare. Međutim, vremenom, promenio sam mišljenje – kasnije sam radio orkestracije za neke numere The Beatlesa i bilo mi je jasno da to uopšte nije ni jednostavna ni dosadna muzika, već je u pitanju samo jedan drugi žanr.

Vidite, džez je u osnovi instrumentalna muzika, i zbog toga u samom startu nije mogao da se nosi sa šlagerima i kasnije rok muzikom, koje su po prirodi stvari privukle mnogo veći broj ljudi. Ne mogu za sebe reći da sam bio neki veliki ljubitelj šlagera, ali mi nije smetalo da ih čujem, čak sam i aranžirao mnogo šlagera za razne festivale, dirigovao orkestrom... Slično mišljenje imam i o rok muzici....

Pretpostavljam da to ne biste mogli reći za novokomponovanu narodnu muziku?

Ne, nikada nisam podnosio novokomponovane narodnjake. Početkom 80-ih godina se sve to izmešalo, ljudi sa sela su došli u grad, struktura gradskog stanovništva se skroz promenila i oni su od te naše divne izvorne muzike napravili neki bućkuriš. Čini mi se da je sve nekako počelo od Lepe Brene i Zahara, da bi kasnije na scenu nastupili neki totalni diletanti i amateri koju su počeli da pišu sve vulgarnije tekstove, koje je pratilo takođe vulgarno odevanje.

Po meni, ta muzika, za razliku od džeza, roka i šlagera, ima jedan negativan momenat (možda će mi na ovome neki zameriti, možda i ne, iskreno – baš me briga): to je taj komercijalni, materijalni momenat, zbog koga su im mnoge ugledne medijske kuće kao što su Radio Televizija Beograd, ili novine kao Politika (a naročito njihova nedeljna izdanja) dale ogroman publicitet. Na kraju smo došli do stanja kakvo vlada poslenjih par decenija kada vi prošto ne možete da živite od svog tog šunda.

Desi mi se da kada odem kod berberina ili kod zubara da malo prelistam sve te novine, i to je strašno o čemu oni pišu. Nije bitna više muzika, nego ko kakvu vilu ima, koliko mercedesa, da li ima silikone ili ne...To deluje katastrofalno za edukaciju naše omladine.

Zanima me šta mislite o fri džezu, o muzičarima kao što su Ornette Coleman, Pharoah Sanders, Albert Ayler...?

Džez se razvijao od samih početaka i to razvijanje traje i dan danas. Sve muzičare koje ste pomenuli sam slušao i upoznat sam sa njihovim radom, ali moram priznati da ja takav džez mnogo više cenim i poštujem nego što volim da uživam u njemu. Ja sam ipak vaspitavan na mejnstrim sving bap džezu. Imam fri džez ploče i pratim tu scenu, ali više informativno, ne bih li saznao koji su to novi tokovi, a manje zato što to volim.

Sećam se da sam bio u Berlinu 1968. godine, kada se dešavalo previranje u Evropi, pa i u svetu, revolucije studenata, protesti...Tada sam prvi put video mlade ljude koji su zviždali tradicionalnim džezerima, Countu Basieju, Maynardu Fergusonu, Dukeu Ellingtonu,  a bili su oduševljeni svirkom Ornetteom Colemanom, Donom Ellisom, Donom Cherryjem, Billom Dixonom... Isto tako, ti džez tradicionalisti su bili obučeni u odela i kravate, a baš se sećam da sam pre nekog koncerta stajao sa Donom Cherryjem i Pharoahom Sandersom, koji su imali neke indijske bluze, indijanske mokasine, gomilu lanaca oko vrata, neke čudne kape i frizure – tačno se videlo da oni žele po svemu da se razlikuju od ostalih. Ipak, to njihovo razlikovanje je više bila odlika vremena, nego nešto drugo – iako nisu svirali klasičan džez, oni su imali veliko poštovanje prema njemu. Tako na primer danas, velika većina tih čudno obučenih fri džezera svira upravo onako kao muzičari kojima je njihova publika nekada zviždala.

S obzirom da ste vi između ostalog i aranžer, zanima me šta mislite o Burtu Bacharachu?

Kada je pop muzika u pitanju, Bacharach je aranžer bez premca. Imao sam sreću da ga upoznam kada sam jednom bio u Americi, prisustvovao sam snimanju njegovog albuma. Razgovarali smo o stručnim pitanjima, i stekao sam utisak da je on sjajan aranžer i muzičar.

Od svog tog džeza šta najviše volite da pustite sebi, za svoju dušu?

Znate, ja ipak imam 85 godina, i imam malo staromodno shvatanje umetnosti generalno, posebno muzike. Ja svašta slušam informacije radi, ali kada baš želim da se opustim, slušam izvođače kao što su Ella Fitzgerald, Sarah Vaughan, George Gershwin, Cole Porter...

Povezano:

• Zvezdani sjaj, intervju sa Predragom Ivanovićem (2009)
• Jazz Around the Clock, intervju sa Milivojem Mićom Markovićem (2008)