Život je (indie) kabare

Mesto: Barselona
Vreme: 27. - 29. maj 2010.
Organizacija: Pimavera Sound

Magična violina

Owen Pallett, multiinstrumentalista čiji se izvođački i aranžerski talenat, osim na njegova tri studijska albuma, našao zabeležen i na brojnim drugim izdanjima (Arcade Fire, The Hidden Cameras, The Last Shadow Puppets, Picastro) je otvorio drugi festivalski dan u sali Auditori – predivnoj koncertnoj sali namenjenoj programima kod kojih se želi istaći intimna atmosfera.

Suptilno, jednostavno osvetljenje smešta Palletta (uz još jednog saradnika na sceni) u centar pozornice, dok izvodi pesme sa poslednjeg studijskog albuma, Heartland, ali i one iz Final Fantasy perioda. Njegovo izvođenje je nadahnuto i efektno. Ritmičku podlogu za pesme stvara na licu mesta: odsvirano postaje matrica na koju se nižu slojevi violinskih bravura, drum loopova i gitarskih pasaža. Prisustvujemo performansu radoznalog dečaka koji pronalazi magičnu violinu i ispituje mogućnosti nove igračke. Pre bisa dobijamo savršenu obradu Caribouve Odessa i aktuelni singl Lewis Takes Off His Shirt. Sjajan nastup.

Skromno osvetljenje za vreme Pallettovog nastupa deluje kao laserski show u trenutku kada Hope Sandoval sa svojim pratećim bandom The Warm Inventions započinje nastup, sastavljen uglavnom od pesama sa njihovog novog albuma. U pitanju je i dalje sanjivi, psihodelični pop, ovoga puta sa više ambijentalnih detalja nego što se moglo naći na albumima Mazzy Stara, sa kojim se proslavila. Pre samog početka koncerta više puta je ponovljeno upozorenje o zabrani fotografisanja, tako da je band bio gotovo u potpunom mraku. Sandoval ne daje intervjue i jednom prilikom je izjavila da se na koncertima oseća veoma nervozno i neprijatno, što je otežavalo uspostavljanje bilo kakve komunikacije sa muzikom koja dopire sa bine.

Na glavnu binu su najpre izašli The New Pornographers, čija je oštrica značajno otupljena izostankom Dana Bejara i Neko Case. Konvencionalni power pop A.C. Newmana me nije pomerio.

Best Coast izvode pesme sa svog dolazećeg debi albuma, kao i sa nekoliko dosad objavljenih kratkih formata. Iako se osunčane melodije probijaju kroz zid zvuka (Sun Was High (So Was I), That’s The Way Boys Are), pevačica i gitaristkinja Bethany Cosentino ne raskrštava skroz sa avangardnim strujanjima svog bivšeg benda Pocahaunted, te nekoliko pesama zalazi u mračnije vode. „Now we’re gonna play a cover. We think it’s funny“, glasi najava za I’m So Bored. I bilo je smešno, a da niste morali da se nađete na čuvenom Wavves nastupu godinu dana ranije.

Ganglians (Sakremento) predstavljaju nekoliko novih pesama, malo više shoegazeovanih nego što su nas na to navikli na svom debi albumu, na kom su Pet Sounds harmonije provukli kroz prljave psihodelične lo-fi filtere. Iako im odzvanjanje krovne konstrukcije iznad (jedinog u potpunosti) pokrivenog koncertnog prostora Pitchfork bine baš i ne ide na ruku, ono što se moglo čuti u 40-ominutnom nastupu ostavlja nadu da bi drugo dugosvirajuće Ganglians izdanje moglo da dobaci do visina debija.

Set lista benda Jeffa Tweedyja je prepuna koncertnih „sigurica“, ali - hej! – ne pravim problem, prvi put se gleda Wilco. Poslednji studijski album zastupljen je sa pet pesama: Wilco (The Song), Bull Black Nova, One Wing, Country Disappeared i I’ll Fight. Dišu bolje nego na albumu, potvrđujući da je snaga ovog banda u živim nastupima.

Najviše uživam u pesmama koje su alhemičarskim sposobnostima Jima O’Rourka napravile iskorak iz žanra alt-folka i postale nešto mnogo više: Handshake Drugs, The Late Greats, I Am Trying To Break Your Heart, I’m The Man Who Loves You. Sa Summerteeth dobijamo A Shot In The Arm i Via Chicago. Nels Cline je apsolutna zvezda nastupa: Amerikanac koji stoji pored mene iznuđuje mi highfiveove nakon bukvalno svake Clineove solaže (Impossible Germany, Hate It Here). Podjednako i nežan (kao na One Wing) i neobuzdan (kao na Misunderstood i izlaznoj Kicking Television), Wilco je koncertno iskustvo koje se mora doživeti.

Legenda britanskog popa Marc Almond izašao je u ponoć na scenu sa svojim pratećim bandom i posle Tears Run Rings krenuo sa predstavljanjem svog novog, navodno oproštajnog, studijskog albuma Varieté. Život je kabare, kao i ovaj krajnje šarmantni nastup. Novitet Nijinsky Heart brzo ulazi u uvo i show postaje sve bolji dok se ređaju Brilliant Creatures, Bedsitter, Joey Demento. Dve pesme koje svi znaju dolaze na kraju i primadona napušta pozornicu ispraćena ovacijama. Kakva sjajna zabava!

Deo nastupa Pixiesa koji sam ispratio prolazi u skladu sa očekivanim: best-of ponuda alt-rock himni koje su obeležile period kasnih 80-ih i ranih 90-ih dovodi do verovatno rekordne posete na glavnoj bini.

Ja se već selim par stotina metara dalje, na Vice, gde gosti ovogodišnjeg Exita Yeasayer započinju nastup. Njihova karijera me u ovom trenutku prilično podseća na karijeru koleginice sa Mute etikete, Alison Goldfrapp: oba izvođača su debitovala, uslovno rečeno, albumima čiji je zvuk van glavnog muzičkog toka, da bi zatim (neočekivano?) napravili iskorak u pop, pritom zadrzavši nešto od stare pomerenosti. Odd Blood je jedan prilično zabavan album, jer je uvrnuti Yeasayer art-pop podvučen bombastičnom, stadionskom produkcijom. Taj nesklad odlično funkcioniše na ploči, ali je živo izvođenje malo nategnuto i preopterećeno potrebom da se i najsitniji detalji verno reprodukuju. No, dobro, ovo je njihovih pet minuta, hitovi su tu (Ambling Alp, I Remember, O.N.E.) i sve prolazi kao dobra brainless zabava kojom zatvaram drugo veče Primavere.

Slavlje primalnog i instinktivnog

Trećeg dana na sceni Auditorijuma je emitovan ODDSAC - 50-minutni video rad, poznat i kao „vizuelni album“ Animal Collectivea – čije su igrane horor sekvence pošteno izbezumile nekolicinu posetilaca koji su se za projekciju pripremili konzumacijom lakih droga.

Najumilniji zvuci na ovogodišnjoj Primaveri došli su tokom nastupa Clare Muldaur. Dva studijska albuma koja je objavila uz pratnju banda The Reasons su pravi mali audio-dragulji, koji ni izbliza nisu dobili pažnju koju zaslužuju. Na njima se može čuti sve ono što te večeri sa Pluto, All The Wine, Ooh You Hurt Me So, Wake Up (You Sleepy Head), That’s All, This Is The Story, He Needs Me (na kojoj gostuje maestro Van Dyke Parks) dobijamo i u Auditorijumu: prelepo orkestriranu i aranžiranu izvedbu sofisticiranog chamber-popa, nikada previše zašećerenog, ali nikada ni suviše formalnog, na šta bi akademsko obrazovanje autorke moglo da upućuje.

Sudeći po gužvi na nastupu, a i majicama koje su se tih dana mogle videti na festivalu, lider banda Deerhunter, Bradford Cox ima status božanstva među Primaverinom publikom. Sam je na bini tog kasnog majskog popodneva, uz akustičnu gitaru, usnu harmoniku i pomoć semplera. Ambijentalne kompozicije Atlas Sounda, njegovog paralelnog muzičkog kosmosa, sporo gore i rastaču se dok mrak pada nad Barcelonom. Shelia je očekivani favorit publike, a pravi trijumf ogoljena verzija prošlogodišnjeg singla Walkabout.

Najočiglednija stvar koja je nedostajala prefinjenom nastupu banda Grizzly Bear je kamerni prostor. Uspeh jednog od diskografskih vrhunaca prošle godine, albuma Veckatimest, smestio ih je na drugu najveću binu, a ovo je, zapravo, muzika koja više prodire u dubinu pojedinca, nego što pokriva širinu festivalske masovnosti. Dobar deo nastupa čiji su najuzbudjliviji delovi Two Weeks, Fine For Now, On A Neck, On A Spit, While You Wait For The Others i Knife, uspevam da odslušam zatvorenih očiju na svom ličnom malom, nenaseljenom ostrvu.

Synth-pop legenda Gary Numan je potpuno razočarao: zvuči kao sopstvene trećerazredne kopije koje cut & paste gitare lepe na industrial ritmove. Praćene tog nastupa mi je otkinulo pola spektakularnog koncerta Liquid Liquida na ATP stageu. Njujorčani su 30 godina kasnije i dalje univerzum za sebe. Brutalno precizni i zapaljivi punk-funk minimalizam, oličen u kombinaciji bas gitare, bubnjeva i svih mogućih perkusija, univerzalni je jezik koji razume svaki kuk u svakom delu planete. DFA carstvo je sagrađeno na recimo, Bell Head, ili Optimo, koja zatvara ovo neverovatno ritmičko slavlje primalnog i instinktivnog. 

Nekim od najboljih festivalskih nastupa prisustvujem u pratećem programu, u Parku Joan Miroa. The King Khan & BBQ Show su uneli puno zabave u svoju primitivnu rock’n’roll predstavu; Real Estate su prijatno nedeljno popodne u prelepom gradskom parku učinili još idiličnijim svojim sanjivim gitarskim lo-fi vožnjama, koje dosta duguju Dean Warehamu (Suburban Dogs, Fake Blues), a kada dobiju puniji zvuk kao u neimenovanoj novoj pesmi, sve podseća i na The Feelies (uz Suicide, nesuđene Primaverine goste)..

Najjači utisak ipak ostavlja poslednja inkarnacija Johna Dwyera, Thee Oh Sees. Dwyer mlati gitaru koju drži kao tamburu, poigrava se efektima na vokalu, non-stop podvriskuje, lomata se na bini. Bilo da sagore u dva i po minuta ili se pretvore u 10-ominutno jammovanje, pesme Thee Oh Sees pesme su uzbudljiva fuzija garažnog roka, surfa i psihodelije koja potpuno raznosi u živom nastupu (Block Of Ice, I Was Denied, Enemy Destructs).

Poslednje festivalske nastupe u klubu Apolo imaju, prvo, Jeffrey Lewis & The Junkyard, koji spajaju folk, punk i underground strip u jedan uzbudljiv performans, a zatim i Black Lips, čiji garažni pop i spektakularna izvedba istog imaju takvu fan bazu u Barceloni, da za kraj vrlo energičnog nastupa prisustvujem najspontanijem i najluđem stage invasionu koji sam ikada video uživo, sa preko 30 ljudi na bini, uključujući i pomahnitalog King Khana.
...

U svojoj 10-godišnjoj istoriji Primavera se pokazala kao ozbiljno organizovan i koncipiran festival. Postoji raznovrsna ponuda bendova različitih žanrovskih usmerenja, čijom se jedinom zajedničkom crtom može nazvati spremnost da ponude nešto drugačije od preovladavajućeg konfekcijskog zvuka. Headlineri će svakako i na ovom festivalu biti bendovi čija se publika meri u desetinama hiljada, pa i u milionima, ali se čini čini da je Primavera i tu uspela da nađe model koji spaja staro i novo, prijemčivo i istraživačko, konvencionalno i pomereno.

Naime, headlineri ovde predstavljaju alternativu koja se potvrdila. Odabir glavnih zvezda nije vršen isključivo na osnovu broja publike koju bi mogli da privuku, već i na osnovu njihovih “istorijskih zasluga” za razvoj alternativne muzike i uticaja koji su izvršili na bendove koji nastupaju na manjim festivalskim binama i koji predstavljaju ili barem pretenduju da budu sadašnjost i budućnost alternativne muzike.

Raznovrstan i iznijansiran line-up, koji je kontinuirano impresivan zadnjih 5-6 godina, posetiocu koji dolazi iz krajeva koji nemaju ni približno tako bogatu ponudu, zadavaće glavobolje oko organizacije poseta binama, a spisak propuštenih nastupa bi bio dovoljan za jedan odličan evropski festival.

Silno ćete se zabaviti posmatrajući hipstere iz svih krajeva sveta, bićete u prilici da na samom festivalskom prostoru proverite bogatu ponudu merchandisinga, svoje omiljene muzičare ćete bez problema sresti u publici ili videti kako se na nastupima oduševljeno priključuju jedni drugima, a Barselona je ionako grad koji će vam nedostajati čim ga budete napustili.