Petočlana grupa iz Ostina u Teksasu pažnju publike je privukla prošle godine na festivalu South By Southwest, koji se održava u njihovom rodnom gradu
“When you look at me
Do you see someone with the future?”
Fast Asleep sa EP-a Mothers, Sisters, Daughters and Wives
Toliko mnogo indie pop bendova u poslednje vreme se proslavilo zahvaljujući blogovima i MySpaceu, ali ne bi bilo fer kazati da su Voxtrot samo još jedno sajberspejs čudo.
Sa dosad tri skoro savršena EP-ja,
Voxtrot su mogli da se pohvale statusom najvoljenijih i najobožavanijih. Uostalom, članovi grupe su pre par meseci preko servisa MySpace svojim fanovima ostavljali broj telefona i molili ih za pomoć kad im se kombi zaglavio u snegu usred mini-turneje po Americi.
Pevač i gitarista Ramesh Srivastava
u jednom od mnogobrojnih intervjua kaže da gitarska indie muzika tematski prečesto podseća na MySpace ili blog stranice autora – aludirajući na njihovu samozaljubljenost – a da pesmama nedostaju osećanja i teme s kojima bi ljudi mogli da se poistovete.
I upravo je u tome tajna privlačnosti voxtrotovskog (indie) popa. Ne u bog zna kako originalnom pristupu – jer smo sličan zvuk već čuli na pločama Smithsa ili Belle And Sebastiana – već u malim, nepretencioznim pesmama, savršeno izvedenim u svom mikropop kosmosu. A sve uz osećaj da se obraćaju – baš vama!
Tri EP-ja objavljena u periodu od dve godine (
Raised By Wolves, 2005
, Mothers, Sisters, Daugters and Wives i
Your Biggest Fan, 2006) polako su stvarala zavisnost, a fanove ostavila da željno iščekuju prvo dugosvirajuće izdanje. I sam koncept izdavanja tri EP-a pre albuma kao da je bioomaž kultnim singlicama diskografske kuće
Sarah Records, numerisanim parčićima plastike koji su u drugoj polovini 80-ih stvarali istoriju indie popa.
A kada neki album toliko iščekujete, logično je da i od njega očekujete mnogo, u svakom smislu. Bilo je zanimljivo videti kako će Voxtrot preskočiti prvu prepreku i da li će uspeti da šarmantni intenzitet svojih EP-jeva produže na debi albumu.
Ono što prvo upada u uho je da je Voxtrot manje intenzivan od bilo kog njihovog EP-a, mada se to u neku ruku može opravdati različitom prirodom dugosvirajućeg i mini-izdanja (15 minuta bilo čega uvek je intenzivnije od 45).
Neke od ključnih pesama na albumu u isto vreme pokazuju sav talenat Voxtrota i nekoliko velikih prepreka koje album, nažalost, ne preskače.
Kid Gloves,
Firecracker i
Future Pt. 1 kao centralni momenti albuma su, i pored nesumnjivog hit potencijala, prilično obesmišljeni razvučenom, vazdušastom produkcijom
Victora Van Vugta, koja čini da mnogo toga ne ostane zapamćeno.
Bazirana na klaviru, sa suptilnom orkestracijom, Stephen je možda najbolja pesma na albumu i priziva emociju Beatlesa sa Abbey Road. Prva polovina albuma ostavlja gorak ukus u ustima zbog osećaja da su solidne pesme mogle biti mnogo bolje u drugačijim aranžmanima, uz manje adult-oriented momenata (obratite pažnju na Rameshove skoro-pa-Foo-Fighters vokalne vinjete u Kid Gloves i Firecracker).
Do kraja albuma situacija ne postaje mnogo bolja, a ni smireni tonovi Real Life Version ne zvuče kao preko potrebno finale. Koncept prema kome malim pesmama treba velika produkcija kao da je radio protiv njih.
Da li bi nam ovaj album bolje zvučao da već nismo imali priliku da čujemo (i zavolimo) EP-jeve? Voxtrot su – igrom slučaja – svoj sindrom drugog albuma doživeli već na debiju, ali to zaista ne bi trebalo da vas spreči da ga čujete. Raniji kredit nisu prokockali, ali nisu ni napravili nov korak.
Serija
The OC je nedavno otkazana i ovi momci su propustili priliku da njihove pesme budu soundtrack Sethovim
zgodama i Marissinim lomovima. I to je u redu. Voxtrot je potrebniji nama nego glupoj tinejdžerskoj seriji, pa makar nam (a i njima) bila i – omiljena.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.