Ko bolje peva GLAD?

Samo su blues pevačice Bessie Smith i Ma Rainey davale utisak da su i živele životom o kome pevaju. A možda i Cesaria Evora (to smo videli i čuli mnogo bolje pre tri godine nego pre 10 dana u Sava centru, a i Popboks je posvedočio). I, naravno, Billie Holiday. Ona sama je u svojoj poznatoj autobiografiji Lady Sings The Blues priznala da je uvek i želela da ima glas Bessie Smith.... i onaj nepogrešivi osećaj za muziku Louisa Armstronga. Često je i govorila da želi da peva kao jazz-truba.

Činjenica je, međutim, da je Billie Holiday razvila vlastiti stil.Note, naravno, nije znala da čita,ali kad bi svojim malim i tugaljivim glasom preoblikovala svaku reč neke dobro poznate pesme – Stormy Weather ili Stardust – i lenjo ih pustila iz grla, ta pesma bi postajala emocijama nabijeni prenos životnog iskustva.

A kako li su tek ta iskustva bila brutalna!Napuštena i zanemarena od roditelja, odrasla na ulicama, silovana u devetoj godini života, rasna diskriminacija zbog koje je, čak i na vrhuncu karijere, u klubove u kojim je nastupala morala da ulazi na sporedna vrata, prostitucija, alkohol, marihuana, opijum, heroin, par surovih brakova... Glad. “Kažu mi”, rekla je jednom, “da niko reč GLAD ne peva bolje nego ja.”

Mnogi njenom najboljom pesmom smatraju God Bless the Child. Ali više nego bilo koja druga, numera Don't Explain iz 1945 – kad njen glas još nije bio ogrubeo od alkohola i cigareta – odredila je standarde među drugim pevačicama.

Billie je umrla 17. jula 1959. godine. O njenom notornom i haotičnom životu napisano je niz knjiga; ovih dana u Americi izlazi još jedna britanske autorke Julije Blackburn pod naslovom With Billie.

U svom osvrtu na knjigu kolumnistkinja Carolyn See piše ovih dana za Washington Post: ”Sjajna nova biografija dopašće se raznim ljudima: njenim obožavaocima, ljubiteljima jazza, studentima crnačke američke kulture, ljubiteljima bizarnog i neobičnog, psihijatrima, psiholozima, feministkinjama... Ljudima koji cene veštinu lepog i zagonetnog pisanja. Onima koji čeznu za nekim prošlim, izgubljenim, ali čarobnim vremenima. Političkim aktivistima. Zakonodavcima. Prestupnicima...” A ko knjigu Julije Blackburn ne bi smeo da čita, pita se ova ugledna hroničarka američke jazz prošlosti: “Oni koje uzrujavaju opisi seksa, vulgaran jezik, alkohol i droga. Oni koji hladnog srca čitaju o rasnim nepravdama, o neopisivom siromaštvu, čak i kad je ono protkano glamurom i trijumfima.”

Više od 150 intervjua, na kojima se temelji knjiga Julije Blackburn, prikupljeno je još početkom 70-ih. Jedna druga žena po imenu Linda Kuehl htela je da napiše biografiju Billie Holiday, htela je intervjue, koje je sama vodila, da koristi kao jedini izvor materijala. Njen pokušaj se završio neuspehom, knjiga nikad nije bila napisana, i delom baš zbog toga, kažu, Linda Kuehl je izvršila samoubistvo. Sav materijal je završio u rukama nekog kolekcionara.

Trideset godina kasnije Britanka Julia Blackburn, autorka nekoliko romana, otkupljuje sve trake, transkripte, pisma, i na temelju arhivskog materijala koji je Kuehlova prikupila, počinje da piše svoju biografiju, ali ni njoj to ne uspeva. Dok nije odlučila da knjiga bude svojevrsni dokumentarac – zbirka priča u kojoj svako od intervjuisanih slobodno i otvoreno govori o Billie Holiday. Tako smo dobili knjigu međusobno nepovezanih priča, sve su o Billie Holiday, ali u svakoj je Billie druga žena.

Autorka Julia Blackburn počinje tako što se priseća vremena kad je ona prvi put čula Billie kako peva, ali ulogu pripovedača onda prepušta drugima: muzičarima, plesačima, prijateljima i prijateljicama, ljubavnicima, svodnicima, agentima za borbu protiv narkotika koji su sa Billie Holiday imali više od jednog susreta. Svako o njoj govori iz neke druge perspektive. Ti glasovi, od poznatih i slavnih do potpuno opskurnih, govore o detinjstvu u Baltimoru, gde je Billie rođena kao Eleanora Fagan Gough, o vremenu koje je provela u kaznenom domu, o zatvoru, o njenim prijateljicama prostitutkama, o crnačkom odbačenom polusvetu, o drogi koja joj je tako nedostajala, o siromaštvu u kome su odrastala deca bivših robova, deca koja nisu imala apsolutno ništa, ali koja su, kao Billie, ipak uspela da stvore nešto. Od ničega.

Njen basista John Levy tako kaže: "U ono vreme su sve pevačice morale da imaju muškarca-zaštitnika koji ih je tukao i od njih uzimao novac".

Jedan stariji čovek po imenu Skinny Rim Davenport priseća se: “Sve naše cure su trgovale sa belim frajerima, jer mi crnci nismo imala novca. Mi nismo imali ništa. Billie je volela i da peva. Svake večeri bi pevala na drugom mestu. Sve bi obavestila i oni bi išli za njom. Nekad su to bili bordeli, nekad reefer pads –mesta na kojima se uživala marihuana, nekad shooting galleries – gde smo uzimali drogu, nekad corn joints – gde smo pili viski od kukuruza”.

Billie je živela životom koji se živeo noću i prijatelje stvarala od materijala koji joj se našao pri ruci. Neki od intervjuisanih opisuju je kao “sramežljivu i povučenu”, drugi kao “bučnu, glasnu i razigranu”, treći kao “osobu sa mnogo dostojanstva i ponosa”. Iz svake od priča izranja neka druga Billie Holiday, neka druga žena. Ono u čemu se svi slažu – izvanredan muzički talenat, glas koji vas vodi u hipnozu.

Poslednje godine svog života bila je, naravno, usamljena, sa mnogo problema, bez gotovo ijednog prijatelja. Autorka biografije With Billie ne donosi nikakve zaključke: ni da je Billie Holiday svoj kratki, ali burni život završila sama zato što je tako insistirala u onoj pesmi o linču – Strange Fruit – koja je za nju i bila pisana, niti da je to bilo zbog one njene prkosne izjave belačkom autoritetu: “Da, crnkinja sam, i prilično debela, i bila sam silovana kad mi je bilo devet godina – i šta onda?! Uspelo mi je u ovoj zemlji, jednako sam dobra kao i vi, ako ne i bolja!”

Ništa od toga.