Buka u modi!

Mesto: KC Grad, Beograd
Vreme: 15. septembar 2012.

Dok smo se spuštali stepenicama niz Kameničku, jučerašnja slavljenica reče kako je ova trasa podseća na more. Izrečeni iskaz nije bio bez smisla jer su nas ove večeri u KC Grad čekale Prljave plaže. Zagrevanje pred željno iščekivani zaron zagorčavao nam je cover band iz komšijskog Čorba cafea, čije su tupe & nervozne interpretacije svima na nos izašlih ziher hitova grupa Van Gogh, Električni orgazam i EKV kvarile slatko iščekivanje u svežoj jesenjoj noći.

Oko stotinak znatiželjnika spremnih na muzički rizik našlo se sa druge strane ulice, sasvim dovoljno da se napuni simpatični, za koncerte teško podesni prostor KC Grada, a zastupljenost pripadnica lepšeg pola u publici navodio je misli na uličarski “Brate, puk'o akvarijum” one-liner. U frtalj do 11, dakle nakon gotovo dva sata u odnosu na najavljen termin, na binu se popeo beogradski četverac Tough Guys of America i počastio prisutne svojom verzijom zvečećeg indie surf popa. Za jedan relativno nov bend, TGoA već ima izgrađen zvučni identitet za poštovanje, pogotovo u domaćim okvirima. U pogledu ljudstva, kuriozitet Opakih momaka je devojka za bubnjevima, dok u prenesenom smislu sve te nedistorzirane harmonije i njanjavi falseto glasovi kao da pričaju gorko-slatku priču iz recimo 1959. o sanjarenjima maturanata high schoola u američkoj vukojebini tipa Maine, Idaho ili Delaware. Tek pogled kroz prozor iza bine na svetleće znakove sveprožimajuće reklamokratije sa one strane Save su podsećale da smo ipak tu gde jesmo, u Beogradu, mestu gde svi noviji domaći bendovi dugo godina unazad imaju komunikaciju sa publikom koja teži ništici, pa tako i TGoA.

Sa tom neslavnom tradicijom neotkravljivanja nastavilo se i tokom nastupa Stray Dogga, druge domaće predgrupe sinoćne večeri. Kao i TGoA, i Stray Dogg izvode autorske pesme na engleskom i imaju uobličen svoj zvuk, sa tom razlikom da je u njihovom slučaju akcenat na Americana folk/rock zaostavštini. Tehnički, ovaj sekstet nije sporan, svaki ton je na mestu, posebno oni koje proizvode vižljasti basista i maštoviti gitaroš. Zvuk je bio kristalno čist, mada verovatno preglasan za vrstu muzike koju izvode. Čini se ipak da bend čiju jednu trećinu čine devojke u strpljivom građenju strukture svojih pesama prečesto prelazi granicu koja razdvaja temeljnost od razvučenosti i rasplinutosti, ili narodskim jezikom rečeno, dosade. Nešto bolji utisak ostavili su epsko-arhetipski instrumentalni pasaži, no da l' zbog pomenutog manjka komunikacije ili zbog skroz različitog senzibiliteta, ovaj polusatni nastup je preovlađujuće zgrčio sve srčane komore potpisnika ovih redova, mada je reakcija publike bila dovoljno topla da se zaključi da ovaj bend ima svoje poklonike.

Usledio je segment u kome su raspetljavani špageti kablova kako bi se stekli uslovi za nastup Dirty Beaches. Mastermind iza ovog imena, Alex Zhang Hungtai nosi pilotsku jaknu sa krznenom kragnom ispod koje vire bela majica i zlatan lanac - sve u svemu naočita pojava kojom je bez reči objašnjena natprosečna prisutnost žena u publici. Mikrofon obogaćen efektima je namešten tako da mu publika bude iza leđa. Tu su i klavijature, na dohvat ruke. Njegovi pomoćnici izgledom su Indusi: jedan je multiinstrumentalista, malo svira gitaru, malo nešto nalik na MPC, samo sa Rolandovim potpisom, i za to sokoćalo koristi palice, a drugi, koga ćemo zvati Brka, je za drugim setom klavijatura i miksetom.

Inicijacija stiže u vidu slapova seizmičke buke, one koju je i fizički moguće osetiti. Iz nje polagano izranja ritmička hipnoza, a zatim i sve ostalo. Počelo je, počelo.

Čar hvaljenog Badlands, prošlogodišnjeg zvaničnog debija Dirty Beaches, bila je u poetičkoj udaljenosti i lo-fi tretmanu nalik na toplinu krčećih radio talasa koja je pružala slušaocu komfor samoće karakterističan za neke filmske autore – ranog Wong Kar Waija pre svih, pomešanog sa udarima kul ljudskosti, prisutne recimo u delima Raymonda Carvera. Sve same laskave reference umotane u proverene kultove. Iako je pre koncerta bilo strepnji kako bi to sve moglo da zvuči uživo, obrisi sa ploče su izbliza dobili jasne, unekoliko drugačije konture, a obećavajuća monohromatska skica obogaćena je divljim bojama.

Polazna tačka Hungtaijeve muzike utisnuta je na prva dva albuma grupe Suicide. Uz još jednog Kanađanina, mlađanog Slim Twiga, Dirty Beaches predstavlja najozbiljnijeg baštinika vanvremenske muzike Alana Vege i Martina Reva u ovom momentu. Na njegovom živom nastupu u prvi plan izbija i pulsirajuća ritmička disciplina kraut muzike koja je opet, uvrnuto skopčana sa hip hopom i technom. Pretežno analogna tehnika zaslužna je za prirodni, organski zvuk, potcrtan elvisovskom vokalnom ekspresijom koja se na bini lako transformiše u gotovo black metal krikove životnosti.

“Let's play some devil music”, kaže Hungtai, svestan privlačne ukletosti sopstvene demonske kreacije sa neraskidivim zagrljajem bola i zadovoljstva u svom jezgru. Set je relativno kratak (~ 45 min.) ali intenzivan, a zahvaljujući neposrednoj moći komunikacije spontanog Hungtaija publika brzo biva uvučena u razmenu duhovne energije. Mistični gost je oduševljen mogućnošću da zapali cigaretu (“Ovde je do jaja što može da se puši, jebeš Ameriku!”, na šta pojedinci odgovaraju sa “Jebeš SAD!”), nazdravlja svima pa se vidno razdragan odaziva na poziv da se čašom piva kucne sa prvim redovima, da bi zatim skakanjem u publiku dugotrajnim crowd surfingom proverio poverenje prisutnih. Sa razglasa šiba neumoljivi ritam, svi zajedno uživamo u magijskom trenutku osvajanja slobode. Kroz prozor iza bine štekće voz, omiljeno prevozno sredstvo odmetnika. Još jednom se potvrđuje: živo sahranjivano duboko ispod zemlje i godinama zaključavano u spavaću sobu, ono što u nedostatku bolje reči nazivamo rokenrolom i dalje daje znakove života odmah čim izmili iz kućnog pritvora.

Iako u maltene egzorcističkom ritualu poklanja celog sebe, Hungtai ostaje dužan za True Blue i Lord Knows Best, “koje više ne izvodi uživo, jer mu je srce slomljeno i osoba kojoj su posvećene te pesme više nije tu”. Umesto očekivanih hitova u paralelnom muzičkom kosmosu, klimaks sledi u vidu još jedne torture slušnog aparata bučnim neizdržom, nakon čega se novopečeni miljenik svih prisutnih ogrnut jaknom preko glave sjurio s bine kroz publiku kao pod pretnjom “toplog zeca”. Katarzični osmesi ne silaze sa naših lica dok na izlazu kupujemo ceger i majicu koji će nas podsećati da se ovo nezaboravno veče zaista dogodilo, veče bez olinjalih tezgaroša čiji je rok upotrebe istekao još u prošlom veku, veče kakvih očajnički treba još zarad poboljšanja koncertnog krvotoka ovog ranjenog grada.