All or Nothing

Dosta nedaća je zadesilo britanski rock trio The Subways u protekle tri godine. Pevač i gitarista Billy Lunn morao je da se podvrgne nimalo naivnoj operaciji glasnih žica, koja je pretila ne samo da mu uništi pevanje, već i da mu oduzme moć govora. Nedugo nakon oporavka Billy je morao da se suoči s još jednim šokom – on i basistkinja Charlotte Cooper pokazali su da su zaista mladi za večnost, raskinuvši dugogodišnju vezu i tako dovevši u pitanje i opstanak benda.

Verovatno je zbog svega toga All or Nothing simbolično “biti ili ne biti” za trojku iz Velvin Gardena. Pored svih problema, bilo je potrebno prevazići još jednu veliku prepreku: ponuditi zreliji i barem podjednako žestok odgovor na mladalačku energiju s debija Young For Eternity, koji ih je 2005. predstavio kao prgavu oazu na periferiji prilično ukalupljenog britanskog rok mejnstrima.

Iako su Rock And Roll Queen i Oh Yeah postali zapaženi hitovi, veliki komercijalni uspeh ploče je izostao jer joj je nedostajao opipljiviji pop šmek. The Subways su bili u stanju da pomalo infantilno ali skroz šmekerski protumače poslednjih 30 godina rokenrola, ali nisu uspevali da isporuče dovoljan broj udica koje su od prvenca severnoirskog sastava Ash 1977 (1996), albuma relativno sličnog usmerenja, napravile čudo na Ostrvu.

Svesni da im glavna struja teče tu odmah u komšiluku, Billy Boy, njegov ortak Josh i (sada samo) drugarica Charlotte potrudili su se da repertoar obogate upečatljivim refrenima, smišljenijim figurama i mudrijim tekstovima, u čemu im je nezanemarljivu podršku pružio stari lisac Butch Vig. Čak i da se pod nekim bizarnim okolnostima smetne s uma činjenica da je dotični u istoj godini producirao i Nirvanin Nevermind i Gish Smashing Pumpkinsa, njegov rad u multinacionalnoj kompaniji Garbage bio je sasvim dovoljan stimulans klincima koji su se sredinom 90-ih muzički opismenjavali uz Queer ili Only Happy When It Rains.

Posledica svega je veoma uzbudljiva pop/rok pustolovina koja zrači vedrinom i neskrivenim entuzijazmom, a pri tome ne dovodi u pitanje prepoznatljivu žestinu i snagu prethodnika. Njena širina se ogleda u činjenici što se bez problema može obraćati radio-friendly publici koja sluša Kookse ili Mando Diao, a ujedno je primamljiva i onima koji gotive nešto jače gitare i tvrđi zvuk kakav, recimo, neguju Foo Fighters ili Biffy Clyro.

Uvodna Girls & Boys je slikovit primer današnjeg stanovišta Subwaysa: iako najžešća numera koju su ikada napravili, s gruvom i rifom koji nesrećna Metallica traži već 15 godina, ona je u isto vreme pitka poput gajbi jagodinskog piva na Gitarijadi i sličnim manifestacijama na kojima su hedlajneri Van Gogh. Bilo da su pesme pravi sunčani pop (Alright, Kalifornia), akustične kvazibaladice (Strawberry Blonde, Move to Newlyn) ili rock himne s grandž, pa i hardkor energijom (Shake! Shake!, Turnaround, Obsession), njima dominiraju užasno zarazni, markantni refreni, koji ih čine momentalno prijemčivim. Mahom optevani u harmonijama bivših golupčića, tekstovi otkrivaju dosta toga o njihovom razlazu.

Girls and Boys

S vremena na vreme britanski mainstream rok zapljusne ovako raznovrstan album, prepun dobrih ideja, koji gomili jednoličnih indie reciklatora očita lekciju iz pravljenja gitarskog zvuka za šire narodne mase. Kao dostojan naslednik Biffyjevog prošlogodišnjeg monumenta Puzzle, All Or Nothing je opravdao prvi deo svog naziva i zasluženo vratio na velika vrata malerozni trio iz okruga Hertford.
 

Povezano:

• Recenzija albuma Young for Eternity