Temporary Pleasure

Nekada davno, svi vodeći producenti plesne muzike mogli su bez mnogo muke jasno da se svrstaju u dva tabora: imena prvih prenosila su se od uva do uva po, za širu javnost nevidljivim klubovima, a imena drugih su štampana na poleđini omota hit-singlova kojekakvih diva pop/haus branše. 

A onda su indi štreberi odlučili da se oprobaju u elektronici i počeli da u zupčanike gigantske mašinerije plesne muzike podmeću nešto što je na početku ličilo na klipove, ali se uskoro pokazalo da su to – takođe zupčanici. Doduše, sitni i veoma dobro podmazani.

Simian Mobile Disco su baš takva dva štrebera koji su bazu fanova stekli kao DJ podrška sopstvenog indi benda Simian koji je - razume se - ubrzo prestao sa radom. Priča naliči počecima MSTRKRFT-a, a i rezultat je sličan: eklektična mešavina bez posebne opterećenosti žanrovskim granicama, ali i bez straha od upadanja u posed bilo kog od njih. 

Paralela se ovde ne završava. Debitantska izdanja i jednih i drugih predstavljaju kolekcije sve samih plesnih hitova i vokal su uglavnom tretirali kao materijal za semplovanje i manipulaciju. Drugi albumi se odaju stilskim probama, i takođe razmahuju u eklekticizmu vokalnog izraza, koji je sada stavljen u prvi plan. 

Ali dok su se MSTRKRFT kao sivonje bacili na, poslednjih godina (opet) toliko popularne agresivno predistorzirane sintove, SMD su odabrali put koji je u većoj meri zaobilazan i postigli rezultat vredan ozbiljnijeg slušanja, ali sa manje klupskog potencijala. 

Avaj - opet je glavna tema decenija u kojoj je većina današnjih klabera rođena, i to pre svega njen mračno-plesni deo. Ali za razliku od starijih elektrokleš kolega, ovde nije dominantna gorka ironija kakve dekadentne omladine koja umetničari rasipajući nasledstvo svog pokojnog ujke. SMD su pošten radni narod svoga vremena koji potpuno ravnopravno koristi zaostavštinu predaka kao i aktuelna dostignuća, koja su za sebe izvojevali. 

Naravno, takvo „poštenje“ nosi sa sobom i jednu naivnost, te značenjski sloj manje, ali malo kome će to zaista zasmetati. 

Konkretno, priča se svodi na masu odličnih gostujućih vokala (Telepathe, Alexis Taylor iz Hot Chipa, Gruff Rhys iz Super Furry Animals, Beth Ditto iz Gossip itd.), genijalno upakovanih u pesme tako da predstavljaju iznenađujuće usklađen album. Ono što ih vezuje je jasno usmerena vizija pesme - nasuprot majstorskom „ukrašavanju“ raznovrsnim trikovima koje uvek poboljšavaju pesme, ali zato upropaštavaju albume. 

Ovo se najbolje primećuje u jednoj od dve instrumentalne numere, 1000 Horses Can't Be Wrong. Materijal koji bi drugi proširili na osam do 10 minuta, ovde je bez prenemaganja spakovan u četiri i kusur, i time je dobra ideja dobila na pristupačnosti. Audacity of Huge se pokazuje kao kristalno jasna i  nepretenciozna, sa jednom od upečatljivijih pevačkih linija u poslednje vreme. Off The Map je naklonjena starom dobrom electru preko koga se protežu stihovi puni lukavih seksualnih aluzija/pop referenci („You can be Space/I'll be The Invader“), a Pinball predstavlja pravu poslasticu za sve poklonike The Knife struje. 

Čvrstina elektro zvuka koju je nosio Attack Decay Sustain Release svakako je nestala, i tu vrstu magije ćemo morati da potražimo na nekom drugom izdanju (na svu sreću, ima ih i za bacanje). Usuđujem se da kažem da je odricanje od visokokalorične sigurice dobar korak SMD-a, jer bi u suprotnom verovatno bili na nivou puke kopije samih sebe i drugih, te bi naslov ovog albuma na tužan način učinila „istinitim“, što ovako ipak nije slučaj. 

Audio:

• MySpace