Prvi deo fascinantne tetralogije o neustrašivom junaku iz roda Sivog Psa. Energično napisana, ova herojska saga o dobru i zlu, prijateljstvu i ratu, ljubavi i smrti, priziva najbolje stranice Gospodara prstenova, Princa Valijanta, Konana...
“Vukodav je fascinantan slovenski odgovor na Tolkiena”, “slovenski odgovor na zapadni fentezi”, “književni naslednik Konana i princa Valijanta sa slovenskim štihom” - sve su to bile pretenciozne najave za ultratiražni ruski roman ruske književnice Marije Semjonove. Nerealne i nepotrebne.
J.R.R. Tolkien jeste genije, njegovom
Gospodaru prstenova dugujemo najveći deo standarda žanra, ali se zaboravlja da je fentezi postojao i postojaće pre i posle Tolkiena.
Vukodav definitivno jeste inspirisan slovenskom mitologijom, istorijom, običajima - odgovor na Tolkiena nije. Ako se poređenje već traži, daleko je bliži idejama Konanovog oca
Roberta E. Howarda.
Volkodav (
Laguna) je sam po sebi originalan i uzbudljiv fentezi
roman, ima svojih prednosti i mana, uz evidentnu činjenicu da predstavlja stvarno dobrodošlo osveženje unutar žanra. Po rečima Marije Semjonove, motiv za pisanje duguje poplavi upravo loših kopija Tolkienovog rada na ruskom tržištu koje su je svojom neoriginalnošću naterale da se od prevođenja preusmeri na pisanje:
“Od nečega je moralo da se živi, i te inostrane fantastike sam prevodila na tone”, kaže ona. “Literarna dostignuća većine tih dela moguće je opisati kao šund, ali – bum je bum, i te knjige su išle kao alva. Došlo je do toga da su domaći autori uzimali strane pseudonime i u tom istom stilu pisali o zmajevima, elfima i trolovima. Tu se već u meni pobunio etnograf: želite fantastiku – imaćete je, ali zašto se uvek insistira na već toliko puta prežvakanom tolkienovskom sendviču, a naš prebogat domaći materijal se gura pod tepih?”
Tako je rođen Vukodav, junak smešten u izmišljeni ostrvski svet, čija genetika debelo duguje slovenskoj prapostojbini i njenim društveno-mitološkim karakteristikama.
Mnogo toga je u samom romanu inspirisano staroslovenskom kulturom: od načina života i društvenog uređenja, do religije i etnoloških karakteristika. Ali, tu negde takođe i prestaju potrebe za odrednicom slovenski. Semjonova nije dopustila da joj tek jedan motiv predstavi okosnicu romana.
Da je olaki recept primenjiv tek tako, nameće se pitanje: šta je sa dalekoistočnim, indijskim ili afričkim fentezijem? I to su, u folklornom smislu, dobre podloge za rađanje ovakvih romana, pa ih ipak nemamo.
Junaci Marije Semjonove imaju stvaran život, motive i način delovanja, dijalozi su ubedljivi, opisi akcije ili njihovog načina života su energični, ritam naracije je čvrst. Vukodav duguje slovenskim mitovima i bajkama koliko i varvarskom idealizmu junaka Howard Konan-sage, veštom ukrštanju istorijskih činjenica i fikcije iz Fosterovog Princa Valijanta, pa i, na kraju krajeva, tolkienovskoj veštini u dočaravanju imaginarnih svetova...
Nedorađenost pojedinih likova, predvidljivi raspleti određenih situacija i pribegavanje tzv. “produženom kraju” su više posledica problema zvanog “sledeći nastavak” (četiri, za sada), nego nedostatka literarne veštine. U svakom slučaju, ne kvare celokupni utisak.
Po motivima iz
Vukodava napravljena je video-igrica, a u pripremi je igrani film
Volkodav iz roda serikh psov u režiji Nikolaja Lebedova. Budite spremni za još jednog fentezi heroja, ovaj put sa slovenskom dušom.
Autorka
Rođena 1958. godine u Sankt Peterburgu, po obrazovanju elektro-avio inženjer, Marija Semjonova je od đačkih dana, kada je pročitala knjigu o normanskom osvajanju Engleske 1066. godine, počela da piše istorijske romane, pretežno povezane sa vremenom i prostorom Vikinga.
Godine 1989. objavljuje prvenac Labudovi obleću, a tri godine kasnije Pelko i vukovi.
Uskoro sasvim napušta karijeru inženjera i posvećuje se književnosti, prvo kao prevodilac u izdavačkoj kući Severozapad, gde je godinama prevodila “konkurentnu fantastiku”, a potom izdaje romane koje je godinama pisala za svoju dušu.
Vukodav je objavljen 1995. godine, a nakon njegovog velikog uspjeha 1997. izašao je drugi deo Pravo na dvoboj, a zatim su sledili Vukodav: Alem-kamen, Vukodav: Znamenje numa i Vukodav: Dijamantske gore.
U međuvremenu, i njene druge knjige postižu veliki uspeh: Valkira, Put labudova, Dva kralja, Vikinzi, Dvoboj sa zmajem...
Takođe, napisala je i naučno-popularnu knjigu Mi, Sloveni, koja je u kasnijim izdanjima preimenovana u Život i verovanja starih Slovena.
|
Komentari
-
Slavica (gost)
| 06.11.2008. 14.13.15
Molim vas, gde mogu da kupim Vukodav: Znamenje numa i Vukodav: Dijamantske gore
Trazila sam u Lagunu ali oni imaju samo prva 3 dela.
-
slobodan (gost)
| 12.01.2012. 22.38.42
Ja sam veliki emotivac,ostao je sigurno u meni onaj slovenski gen.Odusevilo me to pisanje i vracanje bez vremenske kapije u proslost, verujte mi citajuci Vukodava, citavo vreme bio sam u tom vremenu,i bio vukodav bar dok sam procitao roman.Hvala vam Marija Semjonova, veliko hvala.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.