Drifters

Dosadašnja aktivnost niškog sastava Eyot deluje interesantno iz više razloga. Najpre imamo toliko puta ponovljenu priču o nedostatku ambicioznosti i jasnog autorskog izraza muzičara na domaćoj sceni. Autor i pijanista Eyota Dejan Ilijić predstavlja upravo suprotan, pozitivan primer spoja preduzimljivosti i inventivnosti. Takođe, već na početku je važno naglasiti da niški sastav ne izrabljuje na jeftin način lokalnu tradiciju kojoj pripada (Balkan, Niš), i pritom uspeva da plasira svoj „proizvod“ na inostrano tržište, što je za svaku pohvalu.

Ilijićev stil može se okvirno odrediti kao spoj spiritualnog jazza (podstruja koja, od '60-ih godina prošlog veka, jazz usmerava ka različitim folklornim tradicijama, pored afroameričke; preslušati npr. genijalnu kompilaciju etikete Jazzman koja osvetljava taj fenomen), jazz rocka i alternativne muzke, naročito onog njenog dela koji naginje ka avangardi (videti pre svega Radiohead). Dva albuma koja su do sada objavili, međutim, ne samo da su miljama daleko u odnosu na već viđeno poigravanje sa etno motivima, već se međusobno osvetljavaju kao dva komplementarna iskustva. Horizon (2011) je imao slobodniju strukturu i raznovrsniji zvuk, na njemu su tako zabeležene npr. klavirska meditacija If I could Say What I Wanted to Say, ali i „dijalog“ duvača u 3 Month Later...

U poređenju sa njim, Drifters deluje kao konceptualno ostvarenje koje je od početka, od udara prsta u ton koji se nalazi u „dubokom“ registru klavijature do soničnog krešenda u epskoj The View Through the Blurry Window, zamišljeno kao celina. Zvuk je konzistentniji, pesme i improvizacija su bazirane na nadogradnji malih klavirskih figura. Bubanj „izgubljeno“ odbrojava neparne taktove, prepliću se psihodelija i etno skale... dok sve naglo ne sklizne u zarazno fankoidnu Firebird, u kojoj improvizacija predstavlja pravo remek-delo, svojevrsnu lekciju iz manipulacije zvukom i atonalnog pristupa.

Drugim rečima, na albumu Drifters slušalac neopaženo biva usisan u svet čiste lepote (preslušati npr. We’ll Get There) i nelinearnosti. Čini se da su upravo u tome sastoji njegova misija, a to je i ono što povezuje oba albuma –  u skladu sa svojim imenom, Eyot, naime, stvara neku vrstu izolovanog prostora u kom zakoni koji vladaju u svakodnevici naprosto bivaju poništeni, dok svedenost, slobodan pristup i igrivost koju nudi ova muzika teraju slušaoca da svoju imaginaciju konačno oslobodi svih stega.