The Devil Put Dinosaurs Here

Posle decenije neaktivnosti i niza preguranih trauma, Alice in Chains su 2009. godine izdali odličan povratnički album Black Gives Way to Blue, istinski dostojan slavnog imena na omotu. Koliko je to težak poduhvat pokazali su prošle godine Soundgarden, i to na ne baš najbolji način. Za razliku od njih, Alice in Chains su prošlim albumom nadvisili očekivanja, pa je bilo zanimljivo čuti da li će novim studijskim poduhvatom The Devil Put Dinosaurs Here uspeti da održe korak sa mlađim i, ruku na srce, danas relevantnijim bendovima.

Uvodni singl Hollow poslužio je kao dobra indikacija albuma koji nas očekuje. Hollow isprva deluje mlako, da bi vam se zatim melodija uvukla pod kožu, a sludgy groove počeo da radi svoje dok vam pesma ne priraste za srce. Album ima sličan efekat, jer ne hvata na prvu loptu, ali posle par slušanja počinju da se razaznaju Kinneyevi neparni ritmovi, tipične Cantrellove zarazne pevačke melodije i prepoznatljivo uvrnuti rifovi kojih svakako ima dovoljno da ovo izdanje zavredi svačiju pozitivnu ocenu.

Drugi singl Stone predstavlja još jedan dobar momenat, u kom Cantrell puca iz svih proverenih Alice in Chains oružja, pritom demonstrirajući klincima kako se svira majstorski solo bez brzanja. Lab Monkey na momente evocira stare motive, pre svega talkbox solom koji priziva Rotten Apple, kao i akordima u refrenu (Had enough...) koji podsećaju na klinca koji je odsvirao refren za Bleed the Freak.

Naslovna pesma je možda i najsnažniji muzički iskaz na albumu. Uvodno disharmonično razlaganje zvuči izopačeno kao vintage Cantrell, a refren će oduševiti svakog fana benda. Ispevana iz vizure slatkorečivog boga, pesma je posvećena pitanju religioznog fanatizma, koje tu i tamo provejava Alice in Chains opusom. Ako je đavo usadio fosile u zemlju ne bi li pokolebao veru nepostojanih, dinosaurusi nekadašnje Seattle scene uglavnom uspevaju da održe vitalnost zvuka i pokazuju da treba čuvati veru u njih.

Govorimo dakle o jednom sasvim solidnom alt-rock izdanju, ali opisati Alice in Chains album kao tek „solidan“ teško da je kompliment za bend takvog renomea. Kao što je Hollow nesumnjivo najneubedljiviji početak nekog Alice in Chains izdanja, tako ni ostatak albuma ne trpi poređenja sa ostatkom bendovog impresivnog kataloga. Jerry Cantrell je jedna od najimpozantnijih autorskih figura svoje generacije, a u kontekstu njegovog celokupnog legata, ovaj album je upadljivo bled i pati od raznih boljki.

Deo problema svakako leži u godinama. Toliko je vremena prošlo da Cantrell već neodoljivo liči na junaka spota za Rooster, pogotovo sada sa kraćom kosom, tako da je sasvim razumljivo što na albumu nema energije s početka devedesetih. Pesme na drugoj polovini albuma mahom zvuče kao da su ispale sa Cantrellovog solo izdanja i često ostavljaju utisak radio rock benignosti. Primera radi, izlet u pitomi southern rock kakav nudi Scalpel teško je zamisliv za bend iz Staleyovog doba, u čijoj izvedbi ta pesma sigurno ne bi zvučala tako svakidašnje.

Izgladiti džombasti prelaz u srednje doba nije nimalo lako i Cantrell je iskren to da prizna. Tekstovi su mahom preokupirani starenjem, poput izvanredne Pretty Done (I'm pretty done / Once a favoured son). Ova pesma umnogome predstavlja Check My Brain ovog albuma, kao mid-tempo hit koji se oslanja na jednostavan, efektan bendy rif i snažan, melodičan refren.

Žal za mlados’ opevana je i u Voices, koja nas navodi na jedan bitan nedostatak albuma. Ono u šta bismo se uvek pouzdali jeste da Cantrellu samo treba staviti akustaru u ruke i on će neizostavno iz nje iscediti najtopliji američki melos. Upečatljivost Black Gives Way to Blue počiva upravo na akustičnim pesmama, koje su ostale da stoje rame uz rame sa svojim pandanima s prethodnih albuma. Ovoga puta, međutim, očekivani akustični aduti su izostali. Za Voices se čuje da je pravljena da bude singl, ali rezultat nije impresivan.

Uprkos najavama, od DuVallove dublje integracije u bend izgleda da nema ništa. Cantrell nastavlja da monopoliše vokale, zapostavljajući svežinu koju novi glas i novi identitet mogu uneti u zvuk. Alice in Chains stoga istrajavaju u čudnoj situaciji u kojoj tehnički izuzetan pevač ostaje skrajnut u zapećku iz kog revnosno iznosi prateće vokale.

Otuda ne čudi što album ne krase silovite, visoke deonice kojima je Staley nekada plenio. Nagoveštaj te stare dimenzije benda donosi refren za Phantom Limb, jedine pesme čijem je pisanju doprineo i DuVall, uključujući i gitarski solo. Pesma dolazi u pravo vreme posle tri simpatične, ali bezazlene numere. U odnosu na njih, Phantom Limb zvuči punokrvnije, mračnije, kompleksnije i pokazuje da DuVall može da uhvati deo ludosti Staleyovih vokala.

Naposletku, platiti popularnog producenta ne znači imati dobro produciran album. Nick Raskulinecz, koji stoji i iza prethodnog albuma, ima iza sebe sjajne radove, ali ovaj album zvuči kao da se metalu nije desio notorni Death Magnetic. Preglasan miks sabija svu dinamiku, čineći album ravnijim nego što jeste i zamornim za slušanje, a trajanje od 67 minuta dodatno intenzivira taj problem. U pitanju je najduži Alice in Chains album do sada, što ovaj materijal nipošto ne zavređuje.

Uprkos briljantnim trenucima, The Devil Put Dinosaurs Here ostaje zacementiran kao najslabije izdanje benda, a činjenica da je album ipak prilično dobar podosta govori o talentu ovih muzičara. Iako smo se posle dugog čekanja nadali snažnijem materijalu, ko istinski voli bend, naći će na The Devil Put Dinosaurs Here dovoljno momenata u kojima će moći istinski i da uživa.