Pošten “remake”, al’ džaba

Scenario: David Seltzer
Uloge: Live Schreiber, Julia Stiles, Seamus Davey-Fitzpatrick, Mia Farrow, Peđa Bjelajac
Žanr: horor Proizvodnja: USA Trajanje: 111 min. Web: http://omenchronicles.com

Publika voli da doživljava jake emocije, producenti vole da zgrću pare naplaćujući im proizvodnju emocija, a filmski umetnici vole da stvaraju: da se izražavaju, da podražavaju, da podučavaju i da, na specifičan način, spočitavaju štošta sistemu na vlasti. Iz tih premisa, kao stanovita vrsta suda, nastao je 1976. film Predskazanje reditelja Richarda Donnera. Bio je nominovan za gomilu Oskara, a neke je i dobio. Glavne junake, predstavnike američke povlašćene klase (diplomatu od karijere i njegovu suprugu) glumili su veliki glumci još većih glumačkih istorija, šarmantno-nejaki Gregory Peck i racionalno-nestabilna Lee Remick. Sve što se desilo likovima koji su glumili bilo je uverljivo, a strašno, pa je onima koji su film videli, ovaj film ostao u sećanju kao jedan od glavnih horora tog , još uvek relativno obazrivog i umerenog filmskog vremena.

Danas, trideset godina kasnije, kad su i civilizacija u najširem smislu, i horor-žanr u užem smislu, veoma uznapredovali, sva je prilika da Mooreov razvučeni i hladni film sa nevidljivim Schreiberom i bridgetjonesastom Stilesovom, teško da može ikoga da ubedi u svoju priču, pa samim tim teško da može ikoga i da uplaši osim bum-tras efektima, bau-bau muzikom i eventualnim podsećanjem na Donerov film ili neke druge stare i kultne horore s obzirom da je za ulogu đavolske dadilje Mrs. Baylock odabrana Mia Farrow.

Teorijsko razmatranje da li bi se od Predskazanja iz '76. mogao napraviti nov i dobar film ukazuje na veliku šansu; praktična izvedba, pak, pokazuje osrednje domete. O čemu je reč? Pored činjenice da je svaka filmska avantura posebna, pojedinačna i povezana sa autorskim ličnostima koje se u nju upuštaju, reklo bi se da je ovde reč o novcu! Naime, Predskazanje 666 (kako mu je američki naslov) pravljeno je da zgrne pare, a ne da bude umetnički i intelektualno vredno delo. Da je film skupa stvar i da, naročito kad je reč o žanrovskoj struji, služi za zabavu, a ne za mudrovanje, jasno je svakom; međutim, meni, na primer, nije jasno, zbog čega više nije moguće (jer da jeste, valjda bi se nekom barem omaklo!) napraviti film koji je istovremeno lak i zabavan (znači, zarađuje pare), a nije glup ili dosadan (znači, ne vređa gledaoca koji je rešio da mu posveti nešto vremena i novca)? Da li je moguće da je savremena publika toliko tupa i površna da ona sama traži sebi podobne filmove? I, najzad, čak i da je teko, zar je moguće da bi tupa i površna publika ikada primetila da je Donnerov film npr. pametniji i bolji od Mooreovog pa da onda ne bi htela da ga gleda! Lično sam ubeđena da je sa filmovima kao sa kućama - nije skuplje napraviti lepu kuću/film, ali ljudi iz nedokučivih razloga često snimaju/zidaju ružne/glupe kuće/filmove! Možda „rad' uroka“ što bi rekle babe?!