Svojevremeno je lider Discipline Kičme izbacio manifest Da li ti znaš za neki drugi ritam. On se danas, deceniju i po kasnije, može upotrebiti kao krajnje precizan opis onoga što je pre 10–15 godina za ove prostore značio jedan možda i zaboravljeni mesečni vodič kroz popularnu muziku, film, video, strip... i još više.
Ljudi koji su između 1989. i 1995. godine pravili i, još bitnije, ljudi koji su čitali najbolji putokaz kroz svet pop kulture na ovim prostorima još od gašenja Džuboksa (četiri godine ranije) razumeli su i znali da odgovore na Kojino teško pitanje: da, znali smo za neki drugi ritam, ali bilo je već prekasno da zaigramo uz njega...
Magazin Ritam o kome je ovde reč nastao je 1989. u vreme SFRJ, a nestao 1995. u SRJ državi (danas nema ni jedne ni druge). To je doba koje se relativno precizno može opisati kao kraj socrealizma i početak demokratskog i nacionalnog buđenja južnoslovenskih naroda. Ali čemu ovo osvrtanje na političku klimu?
Osim činjenice da će politika uskoro postati najznačajniji faktor u oblikovanju naših života, kraj 80-ih i početak 90-ih godina predstavljao je period kada je ta nesretna Jugoslavija na trenutak ličila na mesto gde normalni ljudi mogu normalno da žive. Umesto planete dosade to je bila prava zemlja čuda koja je pružala mogućnost da slušate aktuelnu muziku iz celog sveta, da gledate iste takve filmove (video je već zagospodario), da putujete, posećujete koncerte, čak i da osnivate privatne firme (i nazivate ih kako hoćete, recimo Take It Or Leave It Records ili Bad Music For The Bad People), da izdajete časopise i fanzine poput Ritma, Heroine, Strip revije, Buma, Hard Metala, Quoruma, Platfuzza, Epitaha... Tadašnji Rock (izdanje Politike) lagano se utapao u mlake vode srednje struje, toliko da se prekrstio u Pop-Rock sa jasnom redakcijskom orijentacijom ka „lakšim temama“ i „boljoj prošlosti“ (ali ipak prošlosti) kako domaće tako i strane scene.
Pravo vreme za oluju.
Najbolje od najboljeg
Inicijativa za osnivanje Ritma potekla je iz kuhinje Momčila Rajina, jednog od vodećih imena najbolje generacije Džuboksa (‘77-’82, recimo) koja je na ovaj ili onaj način držala autorski primat nad većinom plemenitih tekovina u muzičko-filmskom novinarstvu (i ne samo njemu) tadašnje države. Kasnije su njegovu uredničku misiju nastavili Branko Vukojević (’90-‘91) i Dragan Ambrozić (’92-‘95).
Okupivši - po jednostavnom, ali retko moguće primenjivom principu najbolje od najboljeg - kvalitetnu ekipu poznatih i manje poznatih novinara i kritičara koji su se zanimali za popularnu kulturu, Ritam je već u prva dva-tri broja postavio jasne principe: moderno i novo sa realnim osvrtom ka prošlom, bez idolopoklonstva, ali sa (poželjnom) dozom subjektivnog stava ka onom šta se sluša/gleda i o čemu se piše.
Redakciju su činila poznata imena odrasla pod plaštom Džuboksa i Rocka: Rajin, Goranka Matić, Saša Rakezić, Zoran Janjetov, Vojislav Nešić, Peđa Vuković, Dejan Anastasijević, Nebojša Pajkić, Dragan Jeličić, Goran Terzić; trojica autora iz otprilike iste generacije, ali koji ranije nisu baš imali priliku da na dostojan način iznesu svoj doživljaj i viđenje rock muzike: Žikica Simić, Juraj Šifter i Marjan Ogrinc; te nadolazeće snage: Dragan Ambrozić, Gordan Paunović, Duško Piljak, Miško Bilbija sa redovnom podrškom Ante Čikare i Aleksandra Dragaša iz Zagreba, Nevena (danas jeromonaha Jovana) Ćulibrka iz Banja Luke i dvojice Predraga: Džuboksovog veterana Popovića iz Londona i Čudanova iz New Yorka. I mnogih drugih.
Sva tri generacijska tabora karakterisalo je to što: 1. poznaju ono o čemu pišu, 2. umeju da pišu i 3. ne ustručavaju se da iznesu jasan lični stav bez strepnje od sukoba sa ukusom većine. Pojašnjavajući njihov koncept moglo bi se reći da je u njemu ukrštena britkost i snaga engleske novinarske scene (NME) sa posvećenošću kakva se tada mogla naći samo u našim fanzinskim punk izdanjima.
Sam Rajin je u jednom od obraćanja čitaocima (Novi Ritam 1, septembar '90) najbolje definisao smisao i cilj svog rada: „Želimo stvoriti moderni magazin kojim ćemo, pre svega, sami biti zadovoljni i ponosni. Svima onima koji su oslobođeni ideje o brzom namicanju para najveće je zadovoljstvo da, kad se jednog dana osvrnu unazad, ne moraju da crvene zbog onoga što su uradili“.
Stav i svest
Ritam je bio časopis u direktnoj vezi sa aktuelnim trenutkom svetske subkulturne scene, nije se bavio kukanjem za „starim dobrim vremenima“ i nije podilazio ukusu publike koji je sve više težio vulgarizaciji. Njegova redakcija je kao alternativu tome nudila stav i svest.
To je dobro i to je rock ’n’ roll: ako želiš čitati – čitaj; ako želiš otkriti - otkrivaj; ako ti se ne svidi – odbaci! Izbor je, u svakom slučaju, samo na tebi. Jer, ponekad treba uložiti napor ka otkrivanju i pronaći sopstveni ukus, a ne samo progutati ono što ti se baci sa TV ekrana ili ultrapopularnih tinejdžerskih novina (Ćao, Bravo...). Znači: Partibrejkers i Majke, a ne Bijelo Dugme i Riblja Čorba; znači: Green On Red i Pixies, a ne Deep Purple i New Kids On The Block; znači: stvar koja je aktuelna i dobra u svetu, a ne samo šuplja logika tipa ovo je sa strane i dobro se prodaje, to mora da je pravo.
Tekstovi objavljeni u Ritmu su se čitali i komentarisali, bili su merilo za kupovinu albuma, stripova, knjiga, nudili priliku generacijske identifikacije, formirali ukus nestašnih i pravili prostor za vreme zabave.
Čitajući Ritam saznali smo za novi američki rock, za noise, za brit-pop, za grunge, saznali smo ko su prvi crnci koji sviraju hard-core (Bad Brains, ako neko slučajno ne zna, a znao je Juraj Šifter), dakle stvari koje bismo verovatno već nekako saznali, ali na daleko teži način. Mogli smo se oduševljavati recenzijom Miška Bilbije o albumu Fear Of Black Planet Public Enemyja (Napokon! Yo! Yo! Yo! Yo! Yo! Yo! Yo! Yo! Yo!), pročitati legendarne intervjue sa Mikom Watom i Sonic Youth i pre nego što su postali omiljeni materijal trendovskih ljubitelja „prave“ alternative.
Zajedno smo doživeli uspon Stone Roses, grupe sa jednim albumom, na mesto najvećeg rock benda na svetu (po britanskoj štampi) i onda pročitali u Ritmu 12 (mart 1990) intervju koji je sa pevačem Ianom Brownom vodio Vojislav Nešić u kome ovaj mrtav-hladan kaže: „Oduvek smo znali da ćemo biti uspešni, a sada verujemo da ćemo biti još uspešniji. Onda će naša popularnost početi da nestaje i mi ćemo se razići“. Proročanstvo? Ili samo dve rečenice na pravom mestu u pravo vreme?
Saznali smo ko je, zapravo, taj Džeki Čen, kako su The Cramps postali najveći kult bend na svetu, zašto ljudi uopšte vole The Fall, otkud da su baš Hüsker Dü najbolji u Americi 80-ih, i... da su The Smiths u Engleskoj ono što su R. E.M. u ostatku sveta (tako kaže Gordan Paunović). I shvatili zašto je Bernard Panasonik najveći superheroj od svih superheroja.
Uglavnom iz tekstova Dragana Ambrozića pratili smo kako jedan mali pokret iz lokalne Sietl scene okupljene oko nezavisne kuće Sub Pop prerasta u svetski fenomen. Razmišljali smo o njegovoj pretpostavci da novorođeni lider tog pokreta Kurt Cobain neće završiti kao još jedan u nizu slavnih leševa rock mitologije. Kad se ispostavilo da ipak hoće, u majskom broju Ritma iz ‘94. dobili smo Ambrozićev brutalno tačno naslovljen uvodnik Čovek koji je ozbiljno mislio.
Ritam je u prvim brojevima otkrio i podržao uspon garažne scene u Puli, Vinkovcima, Kragujevcu, Novom Sadu (a ne samo u Beogradu i Zagrebu). Ritam se, i mi sa njim, radovao Bombardiranju New Yorka. Ko ne zna zašto – trk do prvog pirata.
Iz Ritma ste mogli stvarno da saznate zašto je neki film dobar, a neki ne, uz činjenice i argumente ljudi koji filmove vole da gledaju. Godišnje liste filmske redakcije Ritma bile su liste najboljih, a ne najgledanijih filmova.
Najteže i najveće
...I mnoge druge stvari koje su vam davale osećaj da ne živite u balkanskom loncu rata, nasilja, opšte degradacije. Sva ta imena, sve te stvari i događaji, sigurno nisu najvažniji na svetu, ali bez njih bi svet bio daleko tužnije i dosadnije mesto.
Za kraj, citat jednog dela odgovora filmskog režisera Milutina Petrovića (Internacional, 19. jun 2004) na pitanje novinara o značaju njegovog rada: „Teši me fenomen da su ploče Discipline Kičme prodavane u malo primeraka, ali su svi koji su ih kupili i odslušali postali dizajneri, scenaristi, crtači stripova ili su napravili grupe. Stotine hiljada kupaca Lipe cvatu ili S druge strane jastuka zaboravili su da su te albume uopšte kupili..."
Iskreno se nadam da su svi oni koji su kupovali i čitali Ritam ostali normalni ljudi. Svih ovih godina to je verovatno bilo najteže. I najveće.
Yo!
hronologija:
I EDICIJA
Ritam, mesečni vodič kroz popularnu muziku, film, video, strip... i još više!
(urednik: Momčilo Rajin; izdavači: Sportinvest - Zemun i ROID Vuk Karadžić - Paraćin; objavljeno 14 brojeva od februara '89. do juna '90. godine)
II EDICIJA
Novi Ritam, mesečni vodič kroz popularnu kulturu
(urednik: Branko Vukojević, izdavači: IZ Ritam - Beograd i IP Vuk Karadžić - Paraćin; objavljeno osam brojeva od septembra '90. do maja '91. godine)
III EDICIJA
Ritam
(urednik: Dragan Ambrozić; izdavači: IZ Ritam - Beograd i Sorabia disk - Beograd; objavljena dva broja '92. godine)
IV EDICIJA
Ritam, vodič kroz popularnu kulturu
(urednik: Dragan Ambrozić; izdavač: IZ Ritam - Beograd; objavljeno godišnje izdanje ’93, te još pet brojeva od maja '94. do juna '95. godine)
|
Komentari
-
djakon david i njegove djakonije (gost)
| 02.02.2009. 10.45.20
mala korekcija (posto ga poznajem):
"...te nadolazeće snage:... Nevena (danas jeromonaha Jovana) Ćulibrka iz Banja Luke,..."
neven nije porijeklom iz banjaluke, nego iz bosanske gradiske. kako gornji gradic gravitira bluci (udaljenost od 45km), neven je u njoj 80-ih cesto boravio, i tamo je zavrsio pedagosku akademiju (studije, one svjetovne, nastavice kasnije u zagrebu, kod aleksandra flakera).
inace, da poentiram ovaj prlog biografiji n.c.-a, neven za "ritam" i nije napisao nesto puno tekstova, koliko se sjecam, oko 3-4, od kojih je mozda najupecatljiviji bio onaj Po-Mo tekst o mitoloskim premisama u svirci led zeppelina, zajednickoj mitskoj paraleli sa dead can dance (??)...
autor je zaboravio pomenuti i neke bitne saradnice casopisa, kao sto su (nisam siguran bas u imena, oprosticete mi to) janja bobic ili sadasnja/donedavna(?) muzicka kriticarka "danasa".
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.