Istorija filma je mrtva i ništa od onoga što smo voleli neće se ciklički vratiti niti budućnost možemo predviđati i projektovati znanjima iz prošlosti. Mekgafin je nestao: više nije u Americi, a ni u Francuskoj
scenario: Saša Radojević, Milutin Petrović
uloge: Sonja Savić, Nedeljko Despotović, Miloš Lolić, Puriša Đorđević, Hristina Popović
producenti: Milutin Petrović, Predrag Bambić
žanr: psiho triler
trajanje: 87 min.
proizvodnja: Srbija i Crna Goran, 2004.
premijera: 5. mart
Prvo sam mislila da napišem dve kritike: jednu pozitivnu (za ocenu 10) i drugu negativnu (za ocenu 2), a onda sam, zbog silnog posmodernizma koji bi pratio ovakav kritičarski tretman, a što nije moj omiljeni stilski pravac, odustala. Napisaću jednu, odlučila sam, ali je ocenjivanje koje POPBOKS uvodi, dodatni problem jer u slučaju Milutina Petrovića pošteni profesor koji bi naprosto sabrao 10+2=12 i podelio 12:2=6 – ne bi uopšte bio pošten čovek! No, krenimo redom!
Jug - jugoistok je film koji svakako i obavezno treba pogledati zato što je domaći film autora koji nije autsajder, a nije ni među onima koji će po novom Zakonu o kinematografiji deliti kolač između sebe; takođe Jug - jugoistok treba videti i zbog toga što nama govori o nama, na zanimljiv i filmski pismen način i što hrabro dotiče sva najbolnija i najranjavija mesta naše stvarnosti; zbog otpora prema preobraženom i (“u Terranovi pred kojom su redovi jer narod ima para“ kako reče ministar Dinkić!?) preobučenom totalitarizmu. Naime, u hard-core totalitarnoj državi, Petrovićev film bio bi zabranjen čime bi, kako to biva, ušao u večnost, a u našoj “traljavoj kapitalističkoj demokratiji“ (kako ju je nazvao Srđan Dragojević u nedavnom Utisku nedelje) mogao bi biti kvazi-nezapažen. Ako ni vi ne odete u bioskop da vidite Jug - jugoistok pridružićete se toj navodno traljavoj, a zapravo veoma dirigovanoj i žestoko surovoj cenzuri koja se zove ignorisanje istine i dobrote odnosno svih vrednosti koje iz njih proizlaze.
Dragojević - Riefenstahl
Zbog toga što je Saša Radojević koscenarista filma Jug - jugoistok, a verovatnije zato što paradigmatski spontano poštena inteligencija (da pokušam da neironično upotrebim gadan komunistički naziv) staje na istu stranu, Jug - jugoistok u odnosu na Poljupce Saše Radojevića izgleda kao odmicanje kamere unazad i prikazivanje šireg, gotovo panoramskog plana one iste priče. Šire gledano, otvoreno ću reći, ta priča crnja je i besmislenija!
Da sam, kam’-lepe-sreće, bistra kritičarka iz Brazila, Belgije ili barem Bugarske, na tom mestu bih se zaustavila i ocenila Petrovića sa 2! Ne bih trepnula. Jer, ko je to video i na šta to, molim vas, liči, da glavna junakinja filma (sjajna Sonja Savić) u film ulazi luda i iz njega izlazi ista takva! Gde je osnovno dramaturško pravilo o promeni karaktera, o prelasku iz neznanja u znanje i zašto mi taj film gledamo!? Ako je majka na početku priče luda od bola jer su joj zlikovci kidnapovali dete, morala bi se opametiti kad joj dete bude vraćeno; takođe, mada ne i meni draže, ako je na početku normalna, mogla bi završiti potpuno sluđena funkcionisanjem represivne i mahnite društvene formacije koja divlja oko nje tokom celog filma.
Ali, ja nisam ona kritičarka. Ja sam ova i odavde koja je s užasom utvrdila podudarnost replika Srđana Dragojevića u već pomenutom Utisku nedelje i Leni Riefenstahl u filmu Divni, užasni život Leni Riefenstahl (1993); oboje su, upitani kako su mogli da rade u produkcijama i idejno-političkim okvirima u kojima su radili, odgovorili da, parafraziram, nisu oni autsajderi pa da budu protivnici sistema na vlasti! Jedino što je onomad Hitler izgubio rat protiv demokratskog sveta, a naša stvarnost je upravo pristajanje uz bok sveta koji je, demokratski ili ne, posvirepio do biblijskih razmera. Takva ja, dužna sam da razumem nerazumljivo, da ga objasnim i ocenim desetkom.
Baka – majka - dete
Dakle, u filmu se svi glumci i naturščici zovu svojim sopstvenim imenima i tumače uloge onih koji jesu, iznad ili ispod žita, ili koji bi mogli biti kad se iz njihovih života izvuče dominata. Da biste, gledajući film to shvatili, morate, naravno, lično poznavati Sonju Savić, Nedeljka Despotovića, Milutina Petrovića, Sašu Radojevića, Purišu Đorđevića, Dinka Tucakovića, Bogdana Zlatića… To je nemoguće, reći ćete kao što bi rekla i kritičarka iz Brazila, ali to i jeste poruka filma – u Srbiji danas, ako ne znate, ne možete ni znati, a ako ste iz Brazila – baš vas briga!!! Proces spoznaje ovde ne postoji, jer pokazivanje istine koja je, rečnikom teorije informacija, totalno informativna, jednaka je totalnoj nerazumljivosti i mi, saterani u uloge statista u sopstenim životima, automatski odvraćamo pogled od ponuđenog, nejasnog objašnjenja, okrećući se preživljavanju kojim podržavamo sve ono što nas i drži u neznanju i nemoći. Alternativa, koja i nije toliko alternativna, jeste paranoja prema gomilama neobjašnjivih zavera ovih sa onima protiv neznano kojih, a čije ćemo poslednje i sigurne žrtve opet biti mi sami.
U takvoj konstelaciji filmske i vanfilmske realnosti, uloga Sonje Savić nije tek uloga bolom poremećene majke koja traži svoje dete, već je to uloga žene koja, dosledna, odgovorna i nekorumpirana, u Srbiji devedesetih koje su mnogima donele i moć i slavu i čak i po troje statusne dece, nije ni mogla imati dete (Sonja Savić u stvarnom životu nema dete). Reći ćete što i vitalne bake, da to nije istina, da se deca uvek rađaju, da ih vi i ja imamo, ali, zaboravimo na čas patrijarhat i njegove sumnjive vrednosti; budimo iskreni prema svojim košmarima – koliko je to i takvo razmnožavanje odgovorno, koju sigurnost i koji proklamovani sistem vrednosti koji obezbeđuje sreću može iko od nas da ponudi potomcima!? Kakvi ljudi u kakvom vremenu i na kakvom mestu će biti naše kćeri sinovi i da li želite da se vaše dete socijalizuje u šljam ili da ostane samo, ludo i izolovano u nepostojećem sistemu za koji ćete ga slagati da ga ima?
Usamljena, luda i izolovana, Sonja Savić, glavna junakinja ove priče, istovremeno je/glumi i baku i majku i, na izvestan način, samo to dete, koje, prema mišljenju baka, svakako i uvek treba imati. Svi ostali, raspoređeni oko Sonje su/glume pripadajuće uloge koje joj ne mogu pomoći, ali joj mogu nauditi. Takva junakinja, u stalnoj ludnici naše zemlje, njene prošlosti i savremenosti, završavajući na kraju filma u Lazi Lazareviću kao, paradoksalno, poslednja moralno normalna osoba, u stanju je da film-repliku na mnoge filmove (Hitchcockov Sever–severozapad - 1959, Premingerov Bani Lejk je nestala - 1965), Antonionijevo Uvećanje - 1966, Kaufmanov - Invazija trećih bića - 1978) okonča kao Stalker (1979) Tarkovskog: u mreži nesaznatljivog nadnaravno postaje moguće, jedino je pitanje kako i zašto u užasnoj otuđenosti i metafizičkoj hladoći - ne ugasiti svetlo.
Prelepo i prokleto
Gledano ne samo sa ideološke, već sa specifično filmofilske strane, iz Juga-jugoistoka poručuje nam se isto: istorija filma je mrtva i ništa od onoga što smo voleli neće se ciklički vratiti niti budućnost možemo predviđati i projektovati znanjima iz prošlosti. Mekgafin je nestao: više nije u Americi, a ni u Francuskoj. Pokvarena publika voli efekte i ne obraća više pažnju na pažljivu naraciju, a samo mentalno poremećeni autori, kao sporedni junak kog glumi Nikola Đuričko, nadaju se i raduju zamršenoj administrativnosti, formularima, aplikacijama i učestvovanju na velikim svetskim konkursima Fondova koji postoje, dok nas, ozračene u Zoni, da upotrebim i terminologiju iz Stalkera, od uspešnog prolaska kroz iste deli večnost, put koji smrtnik ne može prevaliti.
Direktor fotografije Predrag Bambić, od Petrovićevog filma napravio je i snimateljsko čudo: verujem da su mnogi od nas, užasne li ironije, prvi put u životu videli lice kalemegdanskog Pobednika! Izbliza su ovekovečeni i detalji hotela Moskva podignutog u slavu naše slovenske braće, i strašna znamenja intimne geografije Beograda kao što su Košutnjak u kom se gine kao i na mnogim drugim mestima, srušeni toranj na Avali jer, no-no, ne bi smelo da se gine, Filozofski fakultet koji u nekim drugim vremenima imao druga značenja, Generalštab koji nemamo, više nam ni ne treba, ali i dalje može biti mesto nekih razrešenja, prelepa i prokleta kuća u mavarskom stilu na zemunskoj Pregrevici čiji su prvi vlasnici nastradali, a danas možda pripada Čedi Jovanoviću koji će umesto da nas spase, pišu novine, tek nastradati.
Komentari
-
NA (gost)
| 27.12.2011. 16.12.05
A nista da pomene traljav script (scenario), katastrofalni casting (prakticno svi sem Sonje Savic) i potpuno infantilnu scenu sa lutakma i narodnjacima?
Ko dade onom Despotoviću ulogu treba lepo da vrati pare i da se izvini sto je potrosio traku na nesposobnog glumca. Da ne pominjem polu-senilnog, gortesknog starkelju umesto olicenja stare ali opasne "sive eminancije". Purisa Djordjevic nije John Huston - by any stretch of imagination :-)
Ceo film izgleda kao da je neko rekao "e Sonja ajde ti lepo da radis posao za celu ekipu a ostali ce da zevaju i samo da citaju tekst". I dzabe sto je Sonja uradila posao za dve ekipe kad je ekipa uradila sve da joj upropasti posao.
Sto se kinematografije tice (pardon fotogragije :-) to ukljucuje malo vise od samo namestanja ugla. Pre svega pripremu - recimo da plate nekome da opere i malo uglanca tog "Pobednika", pocupa korov i sredi travu za snimak. Samo dva mala primera kako planiranje detalja utice na kvalitet snimka. Par bazicnih tehnickih elemenata kao sto je snimanje kroz sofersajbnu i povecanje dubinske ostrine za eksterijere takodje mogu da pomognu da rezultat ne izgleda kao "amateur hour".
Pisanje hvalospeva za flick u kome ima toliko mnogo amaterskih aspekata nikome ne pomaze.
Oh i kad smo kod amaterizma - Sonja Savic ne samo sto nije navedena pod "Stars" na IMDb vec nije ni medju prvih 15 a i uloge uopste nisu unesene.
-
maki (gost)
| 20.08.2012. 17.45.25
Ova blogerska površnost iskazana u komentaru NA bolan je dokaz o nedostatku promišljanja o domaćem filmu.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.