Please don't die

Scenario: Jan Cvitkovič
Uloge: Gregor Baković, Drago Milinović, Sonja Savić, Mojca Fatur, Domen Remškar, Brane Grubar, Nataša Matjašec
Žanr: komedija/drama
Trajanje: 103 minuta
Proizvodnja: Slovenija, Hrvatska,2005.
Zvanični veb: www.odgrobadogroba.com

U okviru FEST-a, kao glavni glumac i koscenarista filma U leru i reditelj-debitant filma Hleb i mleko, Jan Cvitkovič, ovdašnjoj se publici predstavio kao neka vrsta glasnika tamne strane slovenačkog društva. Oba filma, snimana s malim budžetom i svedenom pričom podrivaju poznatu nam sliku Slovenije kao zapadu najbliže bivše republike, nalazeći junake u ličnom (U leru, 1999) i socijalnom (Hleb i mleko, 2001) splinu i mizeriji, (samo)osuđene na kretanje na malom radijusu (večno studentska soba, kafana-kuća), jednom rečju, one kojima niko nije javio da je svanulo. Ipak, Cvitkovičev omiljeni autorski stav je ironična distanca spram junaka i njihove drame, koja u filmu Hleb i mleko prelazi u gotovo nihilističku grotesku. Sličan, ambivalentan spoj nihilizma i pobune, karakteriše i njegov drugi film, Od groba do groba.

Film otvara priča o piscu i izlagaču nekrologa po sahranama koji strogo formalnu priliku za govor koristi da dâ oduška ličnim frustracijama ljubavnim i porodičnim problemima. Ako ovo zvuči kao crna komedija, treba napomenuti da su sahrane kao okolnost više u službi ironizovanja junaka i njegove neostvarenosti, nego što ih reditelj žanrovski forsira u pravcu crne komedije. Flegmatični Pero i njegovo zanimanje, lajtmotivski su okvir i humoristički katalizator za splet odnosa ostalih junaka, baziranih na (auto)destrukciji. Porodica, komšije i meštani polako se izdvajaju iz felinijevski razdragane galerije u pozadini, svi, na ovaj ili onaj način, srljajući ka svojoj smrti, doprinoseći da se glavni junak, u strahu od njihovih (samo)ubilačkih namera sve više povlači, nalazeći utehu upravo na groblju gde jedino jasno i prirodno vidi razliku između želje za životom i smrti kao prirodne posledice. Scena u kojoj otac Perove simpatije, Renate, sav drhtureći od strasti da ćerku šljepne po guzi, prezrivo i zgađeno prigovara Perovom zanimanju («Šta je to, neka nekrofilija»), ključni je trenutak filma i jezgro Cvitkovičeve ironije: društvo koje je spremno da osudi, ožali i prezre sve duše ogrezle u «mrak, nekrofiliju i neprirodno», tj. sve one koji traže legitimne načine da se izbore sa strahom od smrti, samo pravi decu da bi ih sodomizovalo. Iako deluje da se Cvitkovič dobrim delom oslanja na već poznatu nam poetizaciju grubog, ružnog i destruktivnog, on izbegava da gradi stil od ovih slika, već u njihovo središte postavlja junaka koji se njima opire i u sred iracionalne mržnje, besa i straha, sačuva trunku zdravog razuma.

Rediteljski, Od groba do groba, preeksplicitno pokušava da nametne utisak flegmatičnosti: nepokretne, fotografski uramljene scene u kojima su glumci i scenografija namešteni u simbolički indikativnim pozama, uz čestu upotrebu zatamnjenja i otamnjenja između scena i švenkovanja preko okoliša. U zbir preterano artističkih momenata, spada i gluma Sonje Savić, kao i njena kompletna ulogu koju su, doduše, kritičari nahvalili. Kao da glumci u ulogama ljudi sa posebnim potrebama, hendikepom itd. moraju da ulože veći stepen stilizacije i artizma. Ovome je, naravno, doprineo i sam način na koji je uloga gluvoneme devojke napisana, da eksplicitno predstavlja nevinu žrtvu anđeoskog porekla.

Hleb i mleko je uglavnom naišao na pozitivne kritike, ali je većini smetao nagli rez u poslednjih pet ili dva minuta, gde Cvitkovič sempluje socijalnu dramu sa, za neke, neukusnom, nihilističkom groteskom. U filmu Od groba do groba, poslednji kadrovi filma gledaocu će se svakako urezati u svest čak i ako kasnije ne bude mogao da se seti iz kog filma potiču. Za razliku od Hleba i mleka, kraj u ovom slučaju nije samo posledica Cvitkovičeve želje da šokira ili zgadi, već i autentična završnica koja se, po dramskoj snazi, može uporediti sa krajem filma Kad budem mrtav i beo, Žike Pavlovića.