Da vas mašta, fantazija i kreativnost, tj. celokupan svet onoga što je nevidljivo, a u šta verujete može spasiti duhovne bede – neosporno je; međutim, osim mahanja tim dečjim oružjima i oruđima, nije zgoreg da zreo čovek, ako ih upotrebljava za umetničko delo, malo i radi na njihovom usklađivanju i usavršavanju, a prema ideji koju želi da saopšti
Scenario: Luc Besson, Celine Garcia
Uloge: Freddie Highmore, Mia Farrow, Madonna (glas), Robert de Niro (glas), Harvey Keitel (glas), David Bowie (glas)
Trajanje: 102 minuta
Proizvodnja: Francuska, 2006.
Žanr: animirani film za decu
Web: www.arthuretlesminimoys.com
Luc Besson je jedna plodna osoba: od 1981, kad je kao dvadesetdvogodišnjak počeo da se bavi filmom (kao producent, koproducent, izvršni producent, scenarista ili reditelj), napravio je, ako je verovati
IMBD-u, osamdeset i četiri filma! Takođe, od 1987. pa do danas napravio je petoro dece trima ženama.
Ovo drugo je biografski podatak i nije važno za našu priču, ali, opet, i jeste važno: kad čovek ima puno dece, on bar ponekad mora da im priča priče. Jedino što ne umisle svi roditelji da su bogom dani pisci knjiga za decu, a ako neko i umisli, ne pruži mu se prilika da svoje pokušaje bez ikakvog daljeg dorađivanja plasira na svetsko tržište u vidu knjige i filma! Ako li mu to uspe, e onda on postane bogat i uspešan čovek.
Artur i Minimoji najpre su bili trotomna knjiga koju je napisao Luc Besson i koja je objavljena u tiražu od milion primeraka u trideset zemalja sveta. Onoliko koliko je Artur bolji od Potera nastalog na isti način i iz istih pobuda, a zatim tržišno plasiranog sa istom svešću, toliko je manje uspešan! Prirodno.
Da je Besson radio onako kako bih mu ja predložila, tj. da je seo pa razmislio i ono što je u hipu ispričao nekom od svoje sitne dece, kad deca zaspe uzeo malo da prepravi i popravi razmišljajući o znakovima i značenjima, o globalnim metaforama, naraciji i stilu, možda bi – načisto propao. Jer, današnja publika već je sasvim lepo vaspitana da voli besmislene, nabacane i sklepane stvari.
To je ono što čini tržište: ako bi publika želela samo kvalitet, njega nikad ne bi bilo dovoljno da se stvaraoci enormno obogate. Nego samo malo. A malo je nedovoljno – mora da postoji hiperprodukcija, mora da se radi 2, 5 ili deset filmova godišnje, kao što to čini Besson, i da se prave deca kao pečurke da bi se distribuirala moć.
Moć je fora, a ne znanje; kvantitet je ono što se traži, a ne kvalitet; i nema tu trt-mrt-Marks i dijalektičko pretvaranje jednog u drugo. Ne! Kvantitet i tačka!
Dakle, ko je Besson – znate: dete roditelja ronilaca koje je živelo zanimljivo detinjstvo jer su ga vukli svuda sa sobom, a i dete koje je bilo u isto vreme zanemareno jer je roditeljima nešto drugo bilo jako zanimljivo. Tako je mlađani Besson, a naročito kad više nije mogao da se i sam bavi ronjenjem zbog nekakve navodne povrede, počeo da naginje ka umetnosti.
Već u ranim godinama napisao je predložak za Veliko plavetnilo, rano uvidevši da mu nepoznavanje dela drugih autora koji su se filmom bavili pre njega daje izvesnu svežinu, a da mu taj nedostatak ne škodi previše jer se svet ubrzano menja iz štreberskog u kampanjski.
No, od onda do danas Besson je ponešto i naučio – npr. iz Artura je očigledno da je čuo za Mač kralja Artura, Guliverova putovanja, pa onda možda i za Lucasa, pa je, kanda, gledao Matrix, pa možda zna i za uralsku Bajku o kamenom cvetu, pa za razliku od haripoteristike, zna i za ritam, tempo i stilizaciju...
Da li zna nešto i o porodičnim psihosocijalnim teorijama, vrag bi ga znao. Pre će biti da mu se omaklo. Jer, Artur u Arturu i Minimojima je dečak koji, pored živih roditelja, početkom šezdesetih godina 20. veka živi s bakom (Mia Farrow, koja je, na nesreću, onomad 1968. kod Polanskog rodila Rozmerinu bebu, tj. đavola!). Arturovi roditelji (znamo, znamo, neko od njih je đavo!) su živi, ali đavo kao đavo, sebični su i nezreli. Uz to, oni su nekakva metafora Engleske (!?), a baka i deka su luckasti, ali topli i emotivni i oni su Amerika (?), čime, valjda hoće da nam se kaže da su razvijene zemlje Zapada još od šezdesetih prepuštene Americi da ih vaspitava?! I šta bi pa tu falilo?
Jer, kako Besson to pokazuje, evropski unuk, napušten od evropskih roditelja, uz pomoć mašte, spasava baku i deku finansijske katastrofe na čijoj su ivici bili ne uspevajući da otkriju gde im se nalazi sopstveno blago doneto iz afričkih kolonija; u tome mu pomaže narod Minimoja liliputanske veličine, koji živi u bašti i ima određene psihološke osobine Jungove teorije o animi i animusu, a takođe i političke osobine zelenih, mada ništa preterano.
Pri kraju, osim majušnih Minimoja, pojavljuju se i crni džinovi, bez sumnje po uzoru na Gulivera, oni koje ćemo videti u nastavku najavljenom za 2010.
E, kako bi Artur i Minimoji bio sjajan film da je išta od ovoga što sam pomenula Besson uradio namerno i svesno, i da ovo što ja radim nije klasično učitavanje pri interpretaciji dela.
Ovako, Besson je samo skupio pare, platio zvučna pop-imena, napravio ne sasvim morbidnu animaciju i – čak su i savesni roditelji zadovoljni: nema nasilja i seksualnosti i nije glupo dibidus nego može da se gleda, a kad se izgubi u sopstvenim neodređenostima i nedoslednostima, bože moj, pa može malo i da se dremne, naročito kad je film sinhronizovan (pa umesto Madonninog, Boweijevog ili glasa Mie Farrow, čujete nekog od domaćih glumaca kako se prenemaže).
To što sve pomalo liči na loše halucinacije pod dejstvom nekog lošeg opijata, i to u glavi osobe koja ni ispred narko-zagrade ne dobacuje baš daleko, e to su savesni roditelji dužni da ne prepoznaju.
Komentari
-
Raso (gost)
| 14.07.2009. 14.30.43
pitanje kako se zove priceza sa kojomse artur ozenio?
-
dalibor (gost)
| 26.12.2009. 23.09.37
odlican
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.