Scenario: Srđan Koljević, Melina – Pota Koljević (po istoimenom romanu Nenada Teofilovića)
Uloge: Nebojša Glogovac, Nataša Ninković, Miki Manojlović, Anica Dobra, Marko Đurović, Vuk Kostić, Bogdan Diklić
Žanr: drama/triler
Trajanje: 106. min.
Proizvodnja: Srbija, 2007.
Kada sam 2001. pogledao debitantski film Srdana Golubovića
Apsolutnih sto, nisam izašao iz sale oduševljen, ali sam ipak bio sasvim zadovoljan i zainteresovan da pogledam njegov naredni film. U međuvremenu, nivo domaćih filmova do te mere se srozao da se pojava novog Golubovićevog filma ove 2007. čini kao pravo osveženje.
Ali paradoksalno, Klopka je slabiji film od Apsolutnih sto, koji se (uz još koji izuzetak) ističe u kontekstu jedne ruševne kinematografije u kojoj je ozbiljan i kvalitetan dramski film gotovo nestao.
Klopka je po svojoj suštini drama, a elementi trilera nisu bitnije elaborirani već ostaju tek na nagoveštaju žanra. Ako vas je trejler naveo na pomisao da je ovo nekakva srpska verzija Badhamovog
Nick of Time, ništa od toga.
Umesto Hičkoka, za uzor imamo Dostojevskog, a da bi se izbegao višak pretencioznosti do koga može da dovede ovakav pokušaj da se iznova, na jednom mikroplanu, promisle neke univerzalne ljudske dileme, priča ima i jednu sasvim prirodnu i funkcionalnu pozadinu u vidu sivila solidno skicirane tranzicione Srbije kroz koje se prelama stara, dobro poznata priča o zločinu i kazni.
Muke srpske (bivše) srednje klase ovde bivaju konkretizovane i očovečene, a umesto patološke tipologije samodovoljnog nihilizma na granici nehotično komičnog iz nekih, posebno novijih srpskih filmova (koju nam je i sâm Koljević servirao kroz
Normalne ljude), zaplet
Klopke uspeva da u svojoj postavci bude autentično životan, ali i dovoljno filmski. Svi toposi lične i u osnovi introvertne drame glavnog junaka postavljeni su kako treba, njegov pad nakon ubistva je postepen, a scenaristi (mudro) nameću njegovu vizuru.
Ali to je tek dobro postavljen kostur priče, koji je poduprt uglavnom solidnom glumom, kao i sigurnom i odmerenom režijom. Očigledna introspektivnost i povučenost glavnog junaka povremeno je sjajno uhvaćena kroz način njegovog ponašanja nakon ubistva, kao u kadrovima kada izbegava da se susretne sa sopstvenim odrazom u ogledalu, barici vode, ili sinovljevom crtežu...
Međutim, iz gore pobrojanih vrlina rađaju se i problemi. Scenario se previše oslanja na opšta mesta, kako u prikazivanju junaka i njihove svakodnevice, tako i kada je reč o samim situacijama, koje su svedene i tipske kako bi se akcenat bacio na srž ogoljene emocije, u pokušaju empatijskog angažovanja gledalaca na gotovo primalnom nivou.
Posledica tako škrte dramaturgije je da su likovi uverljivo postavljeni kao obični ljudi, ali upravo zbog toga postaju isuviše obični. Njihovo suočavanje s jednom ipak ličnom dramom dobija dimenziju opšteg, a da mi pre toga ne uspevamo da ih dovoljno upoznamo kao konkretne ljude s imenom i prezimenom. Previše se lako dolazi do tačke bez povratka, a da se prethodno ne ispitaju druge opcije, odnosno očajničke mere zato ne deluju dovoljno očajno (tj. kao iznuđeno krajnje sredstvo).
Prava je šteta što scenario nije makar malo više obogaćen opštim mestima jedne druge vrste, odnosno čisto trilerskim momentima, koji bi svemu možda bar dali malo više boje. Golubović se ne trudi da čisto rediteljski pokuša da film digne iz povremenog mrtvila, već ostaje odmeren i tamo gde to nije nužno.
Veliki potencijal ostaje neiskorišćen, da li usled bojažljivosti ili što je sve naprosto trebalo dodatno scenarističko-rediteljski promisliti. Šteta, pošto je kraj sâm po sebi efektan, a zanimljivi su i idejni aspekti filma koji odatle proizilaze, kao i snažna asocijacija na Ferrarinog
Zlog poručnika.
Ali dok je taj film od početka uronjen u katolicizam i priču o grehu/iskupljenju, pa i konačno ishodište time dobija karakter usuda, ovde je to dato tek u zaključku, gde se protura više kao životni kredo, na granici moralne pouke – u kojoj je, na čudan (ali ipak zanimljiv) način izmešan idealizam i surovi realizam – o tome kako se dobro dobrim vraća, dok se za zlo čovek ipak mora sam pobrinuti.
Komentari
-
М. Hadži-Cenić (gost)
| 20.06.2008. 01.14.47
Pošto je film ovih dana najavljen i u holandskim bioskopima (gde živim), pročitao sam 5-6 aktuelnih prikaza na webu. Svi zajedno nisu ni upola kao ovaj Cvetkovićev. Čestitam, Miloše, na informativnosti koja je ponekad, bogami, nemoguća bez analitičkog poniranja i razumevanja ne baš tako lako uhvatljive ali zato ništa manje istinite suštine i srži stvari.
MHC, Holandija
-
Erik (gost)
| 29.07.2011. 08.43.44
Od-li-chan film!
@MHC
Kako to zivis u holandskim bioskopima?
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.