Zahvaljujući odmerenom balansu između samoironije i humora, s jedne strane, i dostojanstvenog pristupa, s druge, Kako postati heroj glatko prevazilazi naivnost premise: izaći na kraj s krizom srednjeg doba i nezadovoljstvom sobom trčeći maraton. Matičevićev iskren odnos prema cilju koji sebi postavlja prenosi se na gledaoca pretvarajući ga u saučesnika i navijača
Scenario: Mladen Matičević
Uloge: Mladen Matičević, Goran Terzić, Aleksandar Srećković, Brana Radović
Žanr: dokumentarni/sportski
Trajanje: 80 minuta
Proizvodnja: 2006.
“I'll be beating my heart's record for speeding”
Modest Mouse
Kako postati heroj relativno je nov filmski pokušaj u okvirima domaće kinematografije. Kao dokumentarac iz autobiografskog ugla, u sećanje priziva Srbiju godine nulte. Poput Gorana Markovića, Mladen Matičević uzima sebe za glavnog junaka, zatečeno lično stanje kao polazište za priču, te kombinaciju dokumentarnih snimaka i kvazidokumentarne rekonstrukcije scena iz sopstvenog života.
Srodni u samoironičnom tretmanu krize srednjeg doba, obojica se, u jednom trenutku, late vage za merenje kao ultimativnog vida suočavanja s ličnim teretom. Počev od razlike u težini, prestaju sve druge sličnosti. Dok Marković samosvesno koristi autobiografske elemente kao ključ za kolektivnu biografiju (deset godina Miloševićevog režima), Matičević učešće i identifikaciju gledalaca s ličnom pričom postiže njenim tretmanom u žanru sportskog filma.
Kako postati heroj poseduje sve elemente sportskog filma: junak čije su moći naizgled neproporcionalne cilju (zbog čega smo još više uz njega), pripreme (fizički trening, ali i rad na volji i samopouzdanju da se istraje) i, naposletku, takmičenje, s gradiranjem napetosti do poslednjeg trenutka. Intrigantnost Heroja potiče od Matičevićeve ideje da žanrovske elemente primeni na sebe, uz minimum štelovanja dramskog naboja, a da pri tome ne pređe u parodiju žanra ili sebe kao žanrovskog junaka.
Beogradski maraton kao izazov glavnom junaku idealno je odabran u svakom pogledu. Kako se Matičević opredeljuje za trčanje, uprkos svojoj neatletskoj građi (akteri u filmu predlažu mu rvanje), napor je veći, a drama i identifikacija s junakom jača.
S druge strane, Beogradski maraton je događaj po sebi, vid svečanosti i presedana u životu Beograda, pa pripreme junaka prevazilaze čisto sportski trening i postaju odraz želje za učešćem u nečem većem od sebe, što je ujedno i vid potrage za herojskom dimenzijom kojoj Matičević teži.
Budući da je maraton vizuelno podatan i simboličan za ovaj grad, pravo je čudo da ga se niko dosad nije setio kao potencijalnog poprišta drame.
Svestan da su, zarad drame, potrebni oponenti junakovoj nameri, Matičević se trudi da ih nađe i rekonstruiše u porodično-prijateljskim krugovima. Međutim, sa izuzetkom Matičevićeve supruge, čije prvobitno protivljenje deluje uverljivo kao posledica brige za njegovo zdravlje, ostali oponenti (posebno kum, Goran Terzić) deluju iskonstruisano.
Isprva postavljen kao protivnik Matičevićevoj ideji, nakon opklade Terzić se kreće ka nekoj vrsti šaljivog odmagača, ulozi koju mnogo uverljivije iznosi Aleksandar Srećković. Jedini uverljiv i suštinski oponent u filmu izgleda se pojavio slučajno, u vidu kratke, u prolazu dobačene podsmešljive replike slučajnog prolaznika koji gleda kako se Matičević batrga da istrči stazu, praćen saobraćajnom kolonom, nestrpljivom da se tvrdoglavi maratonac skloni i prepusti im grad.
Kao prirodan i spontan izdvaja se Matičevićev odnos s trenerom, Branom Radovićem. Gotovo nesvestan kamere, Brana se bavi svojim zadatkom ne trudeći se da glumi. Scena u kojoj sedi na Brankovom mostu čekajući da mu se pitomac pojavi među poslednjima, samo zbog načina na koji Brana odsutno sluša pouke starčića kraj sebe kako ni po koju cenu u trci ne treba stati, sve vreme gledajući u pravcu Novog Beograda, jedna je od najdirljivijih scena u filmu.
Budući da se ideja o trčanju maratona javlja u leto, a maraton je u proleće, film se odvija u sva četiri godišnja doba, što stvara utisak obnavljanja, a istrajnost i borbu glavnog junaka čini opipljivijom. Beograd koji nam Matičević otkriva specifičan je i osvežavajuće zdrav, i to ne zbog idealnih, sportskih figura.
Sve do pojave ekipe Kenijaca koji su prošle godine odneli prva tri mesta na maratonu, tokom filma se ne insistira na idealnoj slici sportiste. Na probnom krosu koji Matičević trči u februarskoj fazi uglavnom ga vidimo u društvu staraca.
Iako komična, ova scena jasno ukazuje da Matičevićev ideal nisu profesionalne atlete i pobeda kao takva, već sama ideja o istrajavanju i borbi. A nju najbolje odražava grupa vitalnih starčića koji po zimi uredno kače svoje brojeve i puni elana otpočinju trku.
Komentari
-
Elisa (gost)
| 15.02.2008. 21.08.08
How can I get in touch with Mladen Maticevic to obtain a DVD copy of his film for a film festival in Los Angeles?
-
djape (gost)
| 09.08.2008. 13.19.32
gledao ga danas i stvarno svaka čast! (dvd ima da se uzme za 99 dinara i siguran sam da ću ga kupiti još nekim ljudima na poklon :)
-
Goci (gost)
| 14.10.2009. 23.30.02
Nisam gledao dokumentarac.Zanima me koliko godina je imao Mladen kad je poceo sa pripremama za maraton i koliko su trajale pripreme?Sta reci, istrcati 42km zahteva ogromnu volju i upornost.Svaka cast.
-
marko (gost)
| 25.05.2010. 15.30.25
super
-
Trkačica (gost)
| 31.07.2012. 00.14.19
Odgledala sam film, ali nisam uopšte osetila da ga gledam preko ekrana. Tužno ali istinito, svi akteri su zapravo slika naše stvarnosti. Neko će da te podržava a većina će da sumnja i kritikuje.
Film je upravo postao moja motivacija, mada sam mlađa i lakša, ali motivacija je uvek potrebna.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.