Ljubav i smrt na ničijoj zemlji

scenario: Jean-Pierre Jeunet, Guillaume Laurant
uloge: Audrey Tautou, Gaspard Ulliel, Jean-Pierre Becker, Dominique Bettenfeld, Clovis Cornillac, Marion Cotillard
producenti: Francis Boespflug, Bill Gerber, Jean-Louis Monthieux
žanr: drama/romansa/ratni
trajanje: 134 min.
proizvodnja: Francuska, 2004.
svetska premijera: 27. oktobar 2004.
zvanični web: Warnerbros.fr
fotografije: IMDB
trejleri: CineMovies
muzika iz filma: Overstock

Koliko često imate priliku da pogledate film koji spaja ono što je na prvi pogled nespojivo? Film koji samosvesno, čak pretenciozno, pripoveda priču koja je veća od života? Film koji će vas emotivno dotaći i uzburkati bez pozivanja na jeftinu patetiku? I najzad, koliko uopšte danas ima autora koji su sposobni da prirede tako nešto? Odgovor potražite u bioskopu, jer novi film Jean-Pierre Jeuneta prosto traži da bude doživljen na velikom platnu.

Priča o devojci koja sprovodi dugotrajnu i zamršenu potragu za svojim verenikom koji je nestao u vihoru rata poslužila je Jeunetu da snimi svoj najbolji, najkompletniji i najzreliji film do sada, u kome konačno uspeva da sav svoj talenat stavi u službu konkretne priče. Za razliku od Delikatesne radnje (1991), Grada izgubljene dece (1995) i Čudesne sudbine Amelije Pulen (2001) koji, i pored svih kvaliteta i unikatnog šarma koje poseduju, na momente ipak deluju kao samodovoljne stilske vežbe, ovde su sve kockice uklopljene i na svome mestu. Jeunet iz prethodnog filma zadržava direktora fotografije Audrey Tautou, ali i svoju opsesiju detaljima koji ovde tvore jednu kompleksnu, ali impresivnu, i vizuelno prelepu sliku: pozadinu za ništa manje uzbudljivu, i emocijama bremenitu priču.

Film je ekranizacija istoimenog romana Sébastiena Japrisota, i mada su poređenja sa izvornicima često nezahvalna kada je reč generalno o adaptacijama, Jeunetov film ostavlja taj utisak: da ste otvorili kakvu odličnu knjigu i pustili mašti da oslika sva događanja i likove. Ta vrsta monumentalnosti dodatno učvršćuje epsku strukturu filma koju Jeunet postiže na netipičan način: kroz priču koja uz osnovno melodramsko tkivo funkcioniše i kao (pre)komplikovana misterija. Spoj bajkovitosti Amelije Pulen sa brutalnim ratnim filmom možda deluje kao rizičan potez, ali na kraju upravo je to ono što odvaja ovaj film od drugih sličnih ratno-melodramskih priča. Ta vrsta kontrasta ovde gradi jednu skladnu celinu gde se scene rata - u klaustrofobičnim rovovima okupanim krvlju, blatom i očajem - savršeno dopunjuju idiličnim prizorima mladih ljubavnika iz nekih lepših vremena.

Poigravanje detaljima, sulude digresije, desetine sitnih životnih pričica koje se prepliću na najbizarnije načine, mnoštvo živopisnih likova... Sve to je ovde smešteno u odgovarajući kontekst, a Jeunet je uspeo da u potpunosti da legitimitet svojim ekscentričnim dramaturškim zahvatima, i pritom ne izgubi ništa od svoje autorske vizije. Veridba je dugo trajala nije savršen film, ali jeste jedan od onih, danas tako retkih filmova, gde je moguće zanemariti sitnije nedorečenosti radi fascinantne celine koja prevazilazi razbarušenost detalja.